fearless worker godlike

Poslednja pomoć - APLAUZ za ključ

2006-06-01T10:25:00.000+02:00

CAR JE GO
ŽIVEO CAR!!!

Predposlednja priča - Prenapregnut oglas

2006-05-30T15:02:00.000+02:00

Prvo šta morate da znate je činjenica da ovo nije - strašna priča.

Ima ih šestoro.
Oni nisu strašni, i baš su nekako onako dobri.
Kada sam ih prvi put video, nije mi bilo svejedno. Zapravo, i uplašio sam se. Još kada uzmete u obzir da izbegavam horore i sve strašne priče, kako na TV tako i u samom životu, shvatate da bi se i mnogo veći junaci zatekli.

Dolaze najčešće noću. Kada zaspim odjednom se pojave.
Svaki ima neki svoj fazon.

Prvi, je uvek kod vrata - i on samo tamo stoji. Ponekad se prebaci s noge na nogu, ali stoji tako blago naslonjen na vrata kao da čeka ostale da krenu negde. Nekad mu se desi da se pomera napred-nazad pa mi se čini kao da neko ulazi-izlazi iz sobe.

Drugi, leži kod nogu. Sklupča se i kao da spava. Nekad se zanese pa mi legne preko nogu. U takvim noćima se često budim sa blagim grčom u nogama. Tada moram da ga pomerim da bi mogao da se ispružim.

Treći, je kao neki majmunčić. Stalno visi sa lustera i ljulja se čas levo čas desno. Nekada, kada se probudim i vidim ga, malo mi se i u glavi zavrti.

Četvrti, sedi u fotelji, prekrštenih nogu i čita novine. Stalno se pravi važan pred ostalima, kao da je mnogo bitan. S vremena na vreme pomeri novine i kao značajno pogleda sve po sobi.

Peti, je sklon mimikriji. Najviše voli da se stopi sa ormarom ili nekim predmetom, pa prosto ne znam da li je to on ili neka stvar. Lako klizi po zidovima i igra se sa senkama. Ako ostavim neke stvari po sobi, voli da ih postavi tako da izgledao kao da je neko tu.

Ova petorica su sasvim dobri, mada je dobar i šesti, ali me najviše iznenadi.

Šesti, udje ponekad noću i popije mi vodu, koju ostavim na stočiću. E, kako me to nekad izludi kada se probudim i poželim da malo osvežim grlo - a čaša prazna. Tada znam i da se derem na njega. A on samo slaže ramenima i vrti glavom.

Predpošle noći se desila jedna čudna stvar. Drugi, onaj što leži kod nogu, je nestao. Mislio sam da sanjam ali se i sinoć nije pojavio. Nije da mi nedostaje, ali nekako počinjem da se navikavam. Mada, se brinem da mu se nešto nije desilo.

Želeo sam samo da Vam kažem da su svi oni dobri - i ako vidite Drugog, recite mu da se vrati kući. A ako neće - ne bojte se, otićiće on sam - kad tad.
Samo je bitno da se ne uplašite, jer su oni mnogo dobri i nikoga neće da povrede, već se samo tako šale.

Pred predposlednju priču - Pričam Ti Priču

2006-05-29T09:16:00.000+02:00

- Sunce moje, pa jel si rekao drugarima da si me zaprosio. Jao, imam tremu. Sutra upoznajem Mamu. A, jel znate da mi je dao da vozim njegova kola a ima da me ovlasti za kartice. Pile moje, pa kaži nešto. A šta Vi mislite? Zar nismo slatki!!!
Drugar koji planira venčanje već par godina nemo ćuti. Pogleda i očiju zamagljenih u daljinu.

- Zaprosio sam je posle dve nedelje, šta ti misliš?
- Šta da ti ja pričam. Ja sam se verio posle tri nedelje.
A baš se tada krstio i rukama i nogama - He, he samo tri nedelje.

Novi rekord je postavljen, da li će biti oboren.
Mada, zvuči kao dobar materijal za Zlatnu papuču, ipak mu nije tamo mesto.
Moj komentar - Fenomenalno, ali ajde prvo prespavajte.

Završena svirka. Polako sviće. Lagano se vučemo kući. Bilo je odlično. Otvoren prostor, dobra muzika, ok ekipa.
Kola se zaustavljaju ispred nas. Upadamo i krećemo negde na piće. Lik se prisetio da je pre neki dan bacio spravu pored nekog drveta, jer je od filmske ekipe istripovao da je racija.
- Da li je padala ovih dana kiša - pitanje.
Odgovor - Nije.
Svi - Ajmo onda!
Kola se zaustavljaju.
To je ovo drvo - kaže lik.
Nema ga. Gleda oko drugog drveta. Ništa. Vraća se do prvog. I nalazi. Juhu. Jutro tek počinje.

U životu ima samo dve priče
- Priča radi Priče i Priča radi Sexa -

(continuation)

Lovac čika Joca Škljocić dobio je anonimnu prijavu, sa ŠSOSTZHABHS (šumski SOS telefon za hitne ali baš hitne slučajeve) da je neko pusti bez dozvole pčele na pašu i to baš kod Dečijeg kampa CrvenDol.
Znao je da je to bila sigorno dojava Vuka Vučka i njegove bande. Nisu voleli da se pčele motaju oko njihove jazbine, jer se onda tuda mota i Meda Brundo. A kad se tuda mota Meda Brundo, Vuk Vučko i njegova banda dobiju uvek preko njuški, onako usput.

Vuk je bauljao šumom tražeći malo vode, ona čili pljeskavica ga je toliko zaljutila da su mu oči bile toliko crvene i suzne da nije mogao ni da gleda a kamoli da traži Crvenkapu.
Bauljajući tako odjednom se saplete o nešto i pade.
- Šta, hoćeš od mene. Ostavi me na miru. Dosta mi je svega. - odjednom tajac.
Isti glas nastavi - Što plačeš, ko te je dirao. Dodji da te zagrlim. Nemoj da plačeš, znaš da mi se srce cepa kada ti plačeš.
Neke ruke privukoše Vuka i čvrsto ga zagrliše. Totalno zbunjen Vuk je bio u čudu. Ovo se desilo poslednji put kada ga je Mama Vučica, zagrlila i poljubila u njušku, i izašla iz jazbine da nadje malo hrane. Onda se čuo lavež pasa i par pucnjeva. Od tada je više nikad nije video. Bilo je to tako davno, bio je baš mali.
- Mmm, Mama - reče Vuk.
- Da, da samo tiho. Sve će biti uredu - reče isti glas nežno.
Nemoguće Mama se vratila. Najzad je pobegla psima i lovcima. Njegova Mama se ipak vratila. Njegovoj sreći nije bilo kraja. I još više se ušuška u krilo.
Ovu scenu je nemo posmatrao Vuk Posmatrač, mali izvidjač i glavni špijun Vuka Vučka i njegove bande. Njegova zgranutost je bila baš velika. Zato se brzo uputi ka Glavnoj jazbini Vuka Vučka i njegove bande.

Crvenkapa je najzad prestala da trči. Bila je ubedjena da je Vuk više ne može stići. Okrenula se još samo jedanput, ali njega nije bilo ni u obrisima, zato laganim korakom krenu ka Baki. Ali u daljini, ispred sebe sada ugleda Vuka kako juri ka njoj.
- Ovo je nemoguće. Otkud Vuk sada odavde. Još pre tri godine su zatvorene sve vremenske kapije u šumi. - pomisli Crvenkapa i izvadi pljeskavicu sa sirom. Ostalo joj je još sedam sa sirom i dvanaest sa čilijem. Zamahnu i iz zgloba baci je u pravcu Vuka. Trčeći prema njoj Vuk je samo šapom zamahnuo i odgurnuo pljeskavicu.
- Hm - pomisli Crvenkapa - Mora da se baš zaljutio sa onom sa čilijem, pa sad misli da su sve ljute. Baci ću još jednu. Baci još jednu, ali Vuk ovu nije ni dotakao nego se samo izmakao a ona završi na obližnjem grmu. Bio je sve bliži, Crvenkapa je prvi put ostala skamenjena. Svi njeni dosadašnji štosovi su palili, ali sada je izgubila svaku nada. Samo je zažmurila očekujući da je svemu kraj.
Silan udarac Crvenkapa pada. Neko leži preko nje i silno je grli i ljubi.
Ovu scenu je nemo posmatrao Vuk Posmatrač, mali izvidjač i glavni špijun Vuka Vučka i njegove bande. Njegova zgranutost je bila još veća. Zato se još brže uputi ka Glavnoj jazbini Vuka Vučka i njegove bande.

U Dečijem kampu CrvenDol više nije bilo smeha. Svi su počeli da se brinu o malom Perici i Verici.
Lovac čika Joca Škljocić doveo je čoveka sa pčelama u kamp, jer ipak nije lepo da se pčele šetaju tamo gde ima dosta dece. Čovek se kleo da je mislio da u kampu nema nikoga i da nije problem da njegove pčelice pasu livadski i bagremov cvet. Lovac čika Joca Škljocić je hteo da ga pita kako on onda zna koje pčele pasu livadski a koje bagremov cvet i kako posle zna da je to baš bagremov ili livadski med. Ali se zaustavi i reče mu - Mali Perica i Verica su otrčali iz kampa a tvojih svih pčela nema još. Šta predlažeš?
Imam u kolima odela za pčelare male, jer obično idem sa unucima. Imam dosta dece i dosta unuka jer svi jedu mnogo meda. Petnaest odela, jel to dovoljno da se deca obuku i krenu u potragu - reče čovek.
Lovac čika Joca Škljocić uvide da je čovek iskren i dobar i poverova mu da je slučajno pustio pčele, i reče mu - Dobro. Ovog puta neka bude opomena. Znam kako je, imam i ja dosta unuka. Često idu samnom u šumu. I ja imam petnaest lovačkih odela. Podelićemo ih deci i krenućemo da nadjemo malog Pericu i Vericu.

Vuk posmatrač je stigao u Glavnu jazbinu Vuka Vučka i njegove bande i odmah im ispriča šta je video. Svi su na trenutak ućutali, razne ideje su im se motale po glavi.
Jedan iz bande reče - Jeli Vuče Vučko jel to znači da bajke više ne postoje.
Iz dva skoka i jednog poluokreta Vuk Vučko skoči i udari Jednom iz bande takvu čvrgu da se ovaj češao naredna tri sata po sasvim drugom mestu, jer ovo uopšte nije osećao.
- Neka svima bude jasno, Bajke postoje i niko, niko, ama baš niko ne može da ih zabrani. Ako i pokuša imaće posla sa Velikim Šumskim Savetom Odbrane Svih Šuma Iz Bajki Severnih i Južnih Planina i Hladnih i Toplih Mora - reče Vuk Vučko i dodade - Moramo brzo da vidimo ko je bacio čini na Vuka.
- Da nije opet počeo da pije - reče Drugi iz bande.
- Nema šanse, pre bi se pomirio sa Crvenkapom nego što bi ponovo počeo da pije - reče Vuk Vučko i zaćuta.
- Dosta više priče. Svi znamo ko je Vuk. Moramo da mu pomognemo, što pre - reče Vuk Vučko i naredi hitan pokret.

Od silnih suza koje su mu potekle Vuku se ispra ljutina iz očiju. Meškoljeći se pogleda ka nebu i kroz grane koje su puštale tople zrake pogled mu se lagano vrati. U treperenju milene vide lik Crvenkape i zaneme.
- Ti si moja Mama - koja šumska serija, ovo je neverovatno, kao u filmu Ratovi Šuma.
Crvenkapa je bio mali Perica.
- Vidi ti Verice sad sam joj ja mama. Pa, uvek smo se igrali da je ona moja mama, koja me mazi, hrani a ja mala beba uvek gladan. - pomisli mali Perica i krene da joj skine masku sa glave.
- Prestani, to me boli Mama - reče Vuk.
Mali Perica raširi Vukove čeljusti tražeći Vericinu glavu i tada spazi da se malo prevario.
Malom Perici se dlanovi oznojaše u trenu. Ovakvu glupost do sada nikad nije napravio, ali se brzo sredi.
- Sine moj, ide Mama da nadje hranu a ti odspavaj malo. Umoran si odmori se, sad je sve u redu kad se Mama vratila - umiljatim glasom reče mali Perica. Vuk zaspa a mali Perica pohita ka Dečijem kampu CrvenDol.

Crvenkapa otvori oči i vide Vericu presvučenu u Vuka kako je grli. Dobro je spašena sam, ovo ipak nije Vuk - pomisli Crvenkapa.
- Jel se mi znamo? Šeretski upita Crvenkapa. Aludirajući na preteranu prisnost. - reče Crvenkapa.
- Ti nisi Perica? Ti si prava Crvenkapa - reče Verica.
U tom trenutku, sav zadihan je pristizao mali Perica. Dok su se svi izgrlili i ispričali, poče da se smrkava.
Kad su se okrenuli ka kanjonu videše da ih već par minuta posmatraju Vuk Vučko i njegova banda.
- Znači. Skovali ste zaveru da našeg Vuka degradirate i skroz osramotite. Sram Vas bilo, sad ćemo da Vas skroz smažemo. Grrrrrrrr!!!!!!! - reče Vuk Vučko.
Perica više nije mogao da se sklanja. Zagrme i skroz se nakostreši.
Vuk Vučko i njegova banda, zastadoše i počeše da beže. Toliko su bežali da ih više niko nikad nije video.
Perica je bio zbunjen, Verica sva rumena i radosna ga je gledala pogledom koji govori više od reči. Crvenkapa mu samo namignu.
Iza njih je stajalo petnaest lovaca, petnaest pčelara, Lovac čika Joca Škljocić i čovek.
Sva deca povikaše u glas - Perica Heroj!!!!!! Živeo naš Perica!!!!!! Perica Heroj!!!!!!
Podigoše ga i krenuše uz pesmu u Dečiji kamp CrvenDol.

Za sve to vreme Meda Brundo se bezbrižno igrao sa šarenim leptirićima po procvaloj livadi, koja se pružala u samom centru šume.

Pred predposlednju pomoć - Prepad ili samo priča

2006-05-25T16:34:00.000+02:00

Vrućina.
Ulazim u taxi.
Čista kola.
Neki dobar ritam mi ulazi u uši.
Destinacija rečena.
Ako je moguće da brže predjemo destinaciju.
"Videćemo" - prijatan ženski glas.
Mlada, lepa, u fazonu - vozi taxi.

Pričamo kao što to ljubavnici rade.
Hodamo kao što to ljubavnici rade.
Odlična je - rekoh kumu.
Ko? Queen? - upita me on.
Ne, mislim Grace Jones - odgovorih.
Pa, da Queen, tako smo je zvali. E, to su bile žurke. Kad se setim, New York, clubing, ludilo.

Crvenkapa je, kao i svake srede, krenula do Bake sa prepunom košaricom.
Mama i Crvenkapa su celo jutro spremale pljeskavice. Polavina je bila sa sirom, a polovina sa čilijem.
Baka je volela da uživa u pljeskavicama sa sirom ali onda bi odjednom presekla uživanjciju sa par neverovatno ljutih pljeskavica.
Cupkajući i pevajući svoju omiljenu pesmicu ("Ide mala Crvenkapa do svoje Bake, a gde je Vuk") Crvenkapa je ušla u šumu. Šuma je bila neverovatno gusta i mračna. Na desetine putića se pružalo ispred nje, ali je ona znala kako da najbrže stigne, da se pljeskavice ne bi ohladile.
Iznenada se zaustaviše kola. Čovek za volanom je upita gde je dečiji kamp. Ona mu svojom malom bledunjavom rukicom, koja se promolila ispod crvenog ogrtača, pokaza, da prati samo znake sa natpisom - Dečiji kamp CrvenDol. Čovek se zahvali i skrenu levo.
Htela je ovog puta da stigne brže pa je odlučila da prodje kroz kanjon. Taman je ušla u kanjon, kad ispred sebe vide Medu Brunda kako mirno dremka. Nije bila zima i znala je da će uskoro da se probudi. Zato spusti kotaricu i nasloni se na Medu Brunda. Njegova meka dlaka je lako uspava, dok je u daljini pevušilo desetak slavuja.
Toga dana Strašni Vuk, ili samo Vuk strašni ili jednostavno Vuk je odlučio da ne proganja Crvenkapu, mada je znao da je sreda. Pomislio je, dosta više proganjam onu malu curicu, odoh do Vuka Vučka i drugara pa da se zabavimo i ludo provedemo. Vuk Vučko je bio odmah levo posle kanjona.
Taman je trebao da izadje iz kanjona, kada je video nešto ogromno čupavo ispred sebe. Probao je da preskoči, da zaobidje, ali svi pokušaji su bili bez uspeha. Na kraju se umori i zadrema.
Čovek u kolima se zaustavi pred Dečiji kamp CrvenDol i izvadi kutije sa pčelama. Te ih pusti kao na ispašu. Bezbrižno su zujale i marljivo skupljale sastojke za med.
Meda Brundo oseti u daljini da se sprema njegova poslastica i lagano se pridiže. Kao hipnotisan krenu ka Dečijem kampu CrvenDol, ostavljajući Crvenkapu i Vuka same. Mnogo je voleo Crvenkapu i da je video da je tu i Vuk, baš bi ga dobro istukao, za sve što je ovaj mučio Crvenkapu. Ali ovako, priča ide dalje.
Crvenkapa i Vuk se probudiše skoro u isto vreme. E, to je bilo iznenadjenje za oboje. Crvenkapa, vrisnu i opet poskoči. Vuk se samo slasno obliza i izvadi portiklicu. Krenu polakim korakom ka njoj koji nimalo nije ulivao sigurnost. Crvenkapa se trgnu i zgrabi košaricu. Brzo izvuče pljeskavicu sa sirom i bacije ka Vuku. Vuk je instiktivno zgrabi (pljeskavicu) i zastade. Mmm, samo promrmlja. Crvenkapa mu baci još jednu istu. Opet je smaza. Sledeću mu baci malo višlje. Pa, sledeću još višlje. Pa, sve višlje i višlje. Na kraju uze jednu sa čilijem i bacije mnogo mnogo visoko, skoro do neba. Ma, još višlje. Višlje i od neba. Ma, baš baš mnogo visoko. Dok je Vuk gledao za pljeskavicom, Crvenkapa projuri tiho pored njega. Pljeskavica je padala i padala i padala. Toliko je dugo padala da je Vuk seo da se malo odmori. Pre nego što je pala Vuk ustade i tako je slasno smaza. Jaooooo!!!!, vrisnu Vuk. I poče da duva sam sebi u usta. Jao što je ljuto, jao što ljuto. Jao. Jao. Za to vreme Crvenkapa je već bila daleko, daleko.

U Dečijem kampu CrvenDol deca su sedela mirno ispred bine malog pozorišta. Čekala su da počne predstava "Crvenkapa i Strašni Vuk". Zavesa se podiže i mala Verica koja je bila obučena kao Vuk izadje na binu i reče - Grrrrr. I stade pored malog grma. Iza bine se čulo kako neko pevuši pesmicu "Ide mala Crvenkapa do svoje Bake, a gde je Vuk". Odjednom na scenu izadje Crvenkapa. I tu nastade tajac. Crvenkapu je glumio mali Perica. Eeej, mali Perica je bio obučen kao Crvenkapa. Hi, hi. He, he.
Odjednom sva deca počeše da viču - Perica Devojčica! Perica Devojčica!
Perica zastade. Ništa mu nije bilo jasno.
Nisam Ja devojčica. To sam Ja mali Perica. - reče mali Perica i skloni crvenu kapuljaču.
Perica Devojčica! Perica Devojčica! - deca su bila sve glasnija.
Perica poče da plače. Nisam ja devojčica! - kroz suze reče.
Deca jedva dočekaše njegove suze i još glasnije povikaše - Perica Devojčica! Perica Devojčica!
Verica je stajala nemo iza grma i posmatrala scenu. Setila se da su se tako slatko smejali, kada su odlučili da zamene kostime. Bila je to Pericina ideja. Ovo niko nije očekivao.
Mali Perica skoči sa bine i sav uplakan i balav poče da trči u šumu.
Verica iskoči iz grma i reče - Sram Vas bilo. Vidite šta ste uradili. On to nikad ne bi Vama uradio.
E, sada je tek nastala euforija medju decom i još glasnije povikaše - Perica Devojčica! Perica Devojčica!
Sada Verica skoči sa bine i poče da trči za Pericom, vičući - Stani!!! Stani Perice!!!

Hm, sada u šumi imamo Crvenkapu, Vuka, malog Pericu (obučenog kao Crvenkapa), Vericu (obučenu kao Vuk) i još neke aktere. Dakle, priča počinje da se malo komplikuje, zar ne?

(to be continued)

Ovo nije pomoć - Ja pa Ja

2006-05-23T13:14:00.000+02:00

Da, da to sam ja Veliki Car svih Careva.
Odlučih da Vam se obratim i pokažem malo samilosti prema svom dobrom narodu.
Navešću Vam par priča iz kasabe, a Vi se (s)nadjite.

1) Svi Vi što maštate o sreći, uhvatite se u kolo vrzino. Vrzino kolo je sastavljeno iz dva kruga. Jedan se nalazi u okviru drugog. U jednom krugu se ljudi vrte na levu stranu, a u drugom na desnu. Možeš da predješ iz jednog u drugi krug, ali ne možeš van njih. Zašto? Zato što igranka ne sme da prestane.

2) Došao čovek iz inostranstva na odmor.
Pita ga prijatelj: "Kako ti se čini, prijatelju".
Kaže mu ovaj:"Teško je, teško je, druže moj".
"Lepo sam ti pričao da ostaneš, može i ovde dobro da se živi", reče prvi.
"Mislio sam, teško je ovde, Druže moj".

3) Zove prijatelj prijatelja na posao, javlja se kolega pa ga sve interesuje ko zove, odakle zove, zašto zove i tako neka pitanja - koja smetaju našem čoveku. Pošto je ispitivač bio uporan koja je poruka, na kraju pozivač ostavi poruku: "Reci mu da je poručio ujak, da ne dolazi stric!".

Ova je priča o malom selu na srednjem toku Nila, koje je maltretirao albino aligator od milošte nazvan Beli. Ovo je isto priča o Hadžibu mladjem, zvanom samo Hadžiba. I ovo je priča o junaku svih junaka, o velikom i samo jednom rodjenom heroju svih heroja - Hadžbabi iz Donjeg Vakufa.
Albino aligator ili Beli je bio čudovište od svojih 30-tak metara. Taj je jeo šta je hteo. Mučio je meštane srednjeg toka Nila godinama. Žene više nisu mogle da peru veš i sudove, muškarci da love ribu a deci je bilo najstrože zabranjeno da se kupaju i igraju na obalama srednjeg toka Nila.
Mnogi junaci iz sela, okolnih sela i okolnih zemalja su se upuštali u borbu sa ovom zveri. Ali, avaj. Svi bejahu očas posla pojedeni i raskomadani. Beli je neprikosnoveno vladao ovom zemljom.
Jednog lepog letnjeg dana kad je bila nedelja, skupiše se mudre stare glave i donesoše odluku. Izabraše Hadžiba da ode u daleku zemlju i u mestu Donji Vakuf nadje Hadžbabu. Jedino je Hadžbaba mogao da ih reši strašnih muka.
Čim je Hadžiba čuo da je on izabran, odmah je uzeo parče hleba, malo soli i mešinu sa vodom. O pojas zadenuo jatagan i uzjahao Crnog Arapina. Jedinog konja koji ostade u selu. Danima nije stajao, jahao je i noću i danju. Morao je što pre naći Hadžbabu. Posle sedam dana i šest noći ugleda obrise Donjeg Vakufa. Dok je sjahavao upita dobre ljude da li je tu heroj nad herojima Veliki Hadžbaba. Oni mu rekoše da je pre par dana otišao u lov na medvede i tigrove, ali ne znaju kada će doći. "Zna on tako mesecima da se zanese sa zverima", rekoše mu meštani i vratiše se svojim poslovima. Sede tužni Hadžiba i zamisli se šta mu je činiti. "Moram ga sačekati. Samo živ da se vrati", kaza sebi. Tu ga uhvati san, te on zaspi i usni san kako pliva srednjim tokom Nila, bezbrižan sav.
Probudiše ga usklici i povici seljana. Pridiže se i pogleda. Nije moga da veruje. Zatvori oči i opet pogleda. Ista scena. Ogromni, nestvarno ogromni čovek obavijen kožom ulazio je u selo. Svi su ga dodirivali i pozdravljali. Duge, zamršene kose. Mišica koje su snažno nosile svaka po tri medveda. Oko vrata mu sedam tigrova. Za pojasom devet srndaća, a na ledjima devetnaest divljih svinja. Za sobom vukao je brdo zečeva, jarebica, vukova i lisica. A osmehom koji pleni pozdravljao je sve prisutne.
"Ajde, ajde uzimajte. Biće hrane za nedelju dana", reče Hadžbaba a zubi mu se zasijaše neverovatnom belinom.
Hadžbaba pobaca svo meso i laganim korakom pridje Hadžibi. "Reci prijatelju. Čujem tražiš me. Kojim dobrom", uz lagani pljusak po ledjima uz neverovano beli osmeh reče Hadžbaba. Hadžiba se zanese, ali ostade na nogama.
"E, da je dobrom, moj dobri Hadžbaba. Muka nas je snašla. Velika muka", odgovori mu Hadžiba.
Namršti se Hadžbaba tako da se oblaci očas posla navukoše i nestade sunca i reče "Pričaj. Slušam. Ali prvo dodji da pojedemo nešto"
Uz hranu, piće i lagano pucketanje vatre, pričaše oni. Hadžbaba ga je mirno slušao i na posletku reče, "Čim zora svane ti kreni kući. Biću tamo za pet dana".
"Ali to je nemoguće, pa meni je trebalo sedam dana, moj dobri Hadžbaba", reče Hadžiba.
"Znam, znam, ali moram da svratim do tetaka u Gornji Vakuf, na tri dana. Tako da ću da te stignem. Veruj mi, znam šta pričam" reče Hadžbaba. I stvarno se desi tako.
Kod gornjeg toka Nila. Sretoše se i zajedno dodjoše do sela. Kada su ih videli, seljaci bejahu toliko srećni da su skakali i poskakivali uz vrisku i pesmu. Znali su svi da im je mukama došao kraj.
Veselje je trajalo duboko u noć. Ujutru ustade Hadžbaba i reče Hadžibi, "Slušaj me. Treba mi nekoliko stvari. Jel možeš da mi nadješ ovo" i pruži mu papirić na kome je bio spisak. Na spisku je pisalo:

Spisak stvari potrebnih da ulovim albino aligatora, zvanog Beli:
1 - Čamac
1 - Jabuka
1 - Slamnati šešir
1 - Algoritamske tablice
1 - Dvogled
1 - Kutija za šibice
1 - Malo kanapa

Sede Hadžbaba u čamac uze jabuku i u slast je pojede. Nakrivi slamnati šešir i stavi logoritamske tablice naopačke preko lica. I napravi se da spava. Vreme je prolazilo ali Belog nije bilo. Odjednom izroni i kao neman se ustremi na čamac sa Hadžbabom. I pred sam tren da ga proguta ugleda logoritamske tablice. Zastade. Uze ih i uskoči u čamac. Krenuo je da ih čita. Pošto svi znamo koliko je to zanimljivo štivo. Uhvati ga san, te on zaspa. Tada, Hadžbaba uze dvogled okrete ga tako da je gledao u Belog kroz velika sočiva. I gle čuda. Čudovište od 30-tak metara, postade tako sićušno, da ga Hadžbaba uhvati sa dva prsta i stavi u kutiju za šibice. Brzo dohvati kanap i čvrsto veza kutiju za šibice.
Vrati se u selo i dade im kutiju za šibice vezanu kanapom u kome bejaše Beli i reče: "Ovde je Beli, Vaš neprijatelj. Napravite mali hram za njega. I sećajte se njegovih dela i zlodela. I nikada nemojte da Vam padne napamet da ga pustite". I ode Hadžbaba.
Prolaziše godine i godine. Onda dodjoše demokratske promene i narod na referendumu odluči da je potpuna besmislica da se veruje u ovakvu glupost o tamo nekom Belom.
Naslednici Hadžiba se pokupiše i odoše negde daleko.
Narod uze i poseče kanap.
Svi se poželeše Hadžbabe.

5. pomoć - Forma ili Suština

2006-05-22T10:43:00.000+02:00

Budjenje!!!!!!
Dobro jutro - Srbijo!!!!!
Nekako je hladno na Južnom polu. I šta se to dešava na tom delu sveta. Tolika zemlja, a niko da je pogleda. Mora zato što je tamo hladno. Aha, baš zato. I otkud preko 2'000 Tibetanaca mrtvih u Hitlerovom bunkeru. Šta je Akarta. Jel tačno da nam nedostaje oko 300 godina istorije. Darvin i čovek. Piramide. Proročanstva. Aleksandrija. Svetska čuda. Templari i Asasini. Epovi. Opijumski rat. Bombaški proces. Mimara. Pitagorejci. Vrum.
Mali Kubanac koji je prebegao u USA - zove se Alien. F117 oboren u Budjanovcima. Prvi Amerikanac na strani Talibana - John Walker. Svemirski brod sa vanzemaljcima pronadjen je u USA gradiću - Casper. Komadant KFOR-a - Michael Jackson. Odlično se provode svi. Narod je izgleda navikao da guta. Što je veća kašika to bolje.
Samo da izgleda što bolje. Da se živi ovaj tren. U čemu je poenta. Ma, daj nemoj da smaraš. Paranoičan si. To nije bitno. Da, da svetske zavere. Aman, ljudi istorija ne počinje sa nama. Odavno nema lokalne politike. Idi igraj malo Risk pa mi reci kako su podelili još '70-tih planetu. I još mi reci koje zemlje se graniče sa preko 5 zemalja. Samo se malo Staljin poigrao sa svima, a možda ni on.
Ona mi priča. Ona izgleda. Ona hoda. Ona miriše. Ona misli. Samo mnogo je tu više Forma. A Suština?
Suština je ta koja je smaračica i koja tera da se malo više uključi mozgić. Šminka ili duhovna lepota. Jedno sa drugim je - prava stvar. Ako hoće može. Da li hoće?
- Što ovde nisi stavio tačku, reče mi gazda, direktor, šef, nadredjeni i poslodavac.
- Ok staviću, nego šta misliš o tekstu, rekoh.
- Neću da čitam ovakvo nešto. Prvo ispravi.
He, he. Dobro došli na sajam bunika i ludara. Samo danas u Vašem malom gradu.
Hram je bio prepun njihovih sledbenika. Veliki Šiva. Velika Kali.

Gomila odjednom ućuta i baci se ničice na kolena. Prostor preplavljen raznobojnim laticama odisao je rajskom lepotom.
Šrikantadata Narasimharaja Vodejar, poslednji Maharadža velike dinastije Majsora. Na glavi mu je svileni turban, u uhu biserna mindjuša, na prstima mnogo zlatnog nakita. Obučen je u crno odelo indijskog kroja sa zlatnim štepovima koji se prepliću sa raznobojnim draguljima utkanim po reverima i rukavima. Na nogama sjajne crne cipele. Do njega je maharani u svilenom sariju boje slonovače sa svetlucavom šarom. I ona ima mindjušu u nosu i još više nakita od muža, članci na zglavcima njenih nogu su ukrašeni zlatnim visuljcima. Tek sam stigao u ovu daleku koloniju našeg svemogućeg kraljevstva.
Ova vrućina mi je oduvek smetala. Mnogo buba i prašine.
Mnogo siromašnih. Loše se oblače. Loše se hrane. Bedno izgledaju. Ali su stalno nešto nasmejani. Plesom i igrom kao da žele da nadomeste svoj manjak novca. Nikad nisam imao simpatija prema siromašnima.
Iz hrama širokom avenijom stižemo do najupadljivijeg zdanja koje se vidi još sa brda Čamundušvari. Pred nama je Ambavilas Palata - rezidencija kojoj bi mnogi evropski kraljevi pozavideli.
Osećao sam neku neprijatnost, što je baš meni dodeljen zadatak da mi danas predaju svo vlasništvo i da se odreknu svoje titule. Danas je Maharadži bio rodjendan. Pomogli su mi kada sam stigao i bili tako prijatni i dobronamerni.
Ipak, garnizon je bio spreman u slučaju pobune. Teška artiljerija je bila rasporedjena po okolnim brdima.
Muve su bile toliko dosadne. Sve je prošlo u najboljem redu. Od ovakvih ljudi to sam i očekivao.
Mnogo godina kasnije sam naišao na moje stare prijatelje. Bivši maharadža je pokrenuo svoj privatni posao sa tkaninama, zlatom i začinima. Ja sam svoje dane provodio uz viski i karte u oficirskom klubu. Nisam ih dugo video mada sam im uz mizernu cenu dao par soba na korišćenje u Ambavilas Palata. Samo sa ulazom iz parka jer nije bilo korektno da ulaze na glavnu kapiju.
U šetnji i laganom razgovoru stigli smo do hrama. Pogledao sam oko sebe i video masu ljudi koja kleči i pozdravlja svoje bivše vladare. Nikad mi neće biti jasni siromašni.

4. pomoć - D(r)ama

2006-05-18T11:00:00.000+02:00

Možda je moj najveći problem bilo pogrešno otvaranje.
Moj Damin Gambit.
Pešakom sam se otvarao pred Damom - d2d4.
A onda je mogao da usledi bilo koji potez.
Na kraju je bilo pobeda, remija ali i poraza.
Početak sulud. Sredina zanimljiva. Kraj je bio najbolji. Uvek hazard.
Kada sam igrao na vreme retko sam gubio. Smišljenost i kalkulacija su mi bili strani. Igra sa zadrškom je bila za slabiće. Direktan udar. Pešak probija tablu i otvara sve. To je ono što me je palilo.
- Nemoj, brate sve karte na sto da bacaš, pričali su mi. Ali nikad nisam slušao. Kada sam imao poker kečeva to nisam mogao da izblefiram i da dignem ulog. Prenemaganje je za šmizle. Za stolom je bilo drugačije. Bilo je fatalnih partija. Kao što i sama pesma kaže. Boleo me je žar.
Kada usavršim ovo otvaranje, znaj, nazvaću ga po Tebi.
Da li je bitno ko igra prvi? Sa crnima sam igrao vrlo tešku blokadu. Dosta jak bunker koji je uvek pucao. Beli su mi bili tako lepršavi i poletni. To su bili prolećni meseci. Jedan vihor života. Kao beli sam bio baš nešto blesav i ponesen. O crnom neću ni da mislim. Tada sam zavijao druge, a ovako sam mogao samo sebe.
Nikad nisam rušio tablu, kada sam gubio. Uvek bih pružio ruku, jer sam cenio svoje partnere. Ceneći njih shvatao sam bolje sebe. U svakom druženju postoji korist. Samo ovu reč nikako ne treba gledati u negativnom ali ni u pozitivnom kontekstu. Postoje razlozi i njih moramo da smo svesni ili počinjemo da zavaravamo prvo sebe. Tako se to desilo tog popodneva. Izašao sam iz svoje kabine. Stari parobrod se ljuljao kroz talase Misisipija. Ogrnuo sam svoje beličasti sako i povukao dim dobre kubanske cigare. Dim se probijao kroz obod šešira i razlivao u tragu koji smo ostavljali u vodi. Malo niže je sedeo mali. Seo sam i on je krenuo da usijava crno-bele zumbane cipele. Dosta su me koštale. Kupio sam ih pre mesec dana u SaN Francisku. Voleo sam da je sve ručno uradjeno, baš po meri. Cena me nije zanimala. Sunce je zalazilo ali se sparina još uvek vukla po palubi. Uzeh špricer. Bolje je.
Odjednom panika. Brod je krenuo da se zanosi. Vrisak i cika.
- Gde je kapetan? Nema kapetana? Upomoć!!!
Dakle, ne mogu da verujem. Baš sada. Baš kada sam mislio da malo odmorim.
- Ok, narode. Sve je, ok. Bez brige. Sve je pod kontrolom. Tu sam.
Uvek kada pokušam da se malo odmorim, počnu da histerišu. Sem kada spavaju, tada im je svejedno.
Uzeh kormilo i usmerih ga u veliko narandžasto sunce koje nam je stajalo na putu i polako izmicalo u daljini horizonta.

3. pomoć - Slatka si, Znaš

2006-05-17T09:13:00.000+02:00

Grafiti.
Cveće.
Serenada.
Dubio na glavi.
Uvek sam znao da ću moći više - dalje - bolje. Shvatao sam ljubav kao i moto "važno je učestvovati a ne pobediti".
Ja sam uvek na kraju bio pobednik.
Motiv je bio bitan i kad je iskren, to je to.
Pitao sam se, često - Da li to radim zbog sebe ili zbog njih?
Odgovor je bio uvek dvostruko pozitivan.

Taj trenutak. Taj adrenalin. To je moja pumpa. Moj izvor.
Zatvorim oči i zapamtim sve u tom trenutku. Samo škljocnem očima, mozgom, srcem, dušom i upijem sve. A onda kad mi je teško otvorim te male bočice, ali samo malo, jer kada grunu emocije, teško je odoleti.
Bilo je svedoka, a i nije bilo nikoga. Samo ja. Nisam baš težio publici. Ali moram priznati da ste svi Vi sada publika, ali i svedoci i aktivni učesnici, još jednog mog naboja.
Možda, sam grešio jer nisam bio PMŠS. U porodici je postajala izražena demokratija, prema religiji, željama i polovima. Sve je bilo dozvoljeno u granicama dobrog ukusa. Žena se cenila i poštovala. Ona je bila nadahnuće i cilj. Majka, sestra, tetka, strina, ujna, komšinica, kasirka, seljanka - one su bile uvek nešto posebno. Pred muškim delom rodbine i populacije, moglo je i da se psuje i da se zafrkava i da se bude malo bahat, ali matrijarhat niko nije smeo da pomeri. Zapravo, kao Crnogorac, Srbin, Ličanin i Kosovar nisam mogao ni drugačije da budem vaspitan.
Žena je stub doma. Ona je naš drugi obraz i mi smo njen drugi obraz. Kad shvatiš da čovek mora da ima čest i čast. Kad shvatiš da je čojstvo veće od junaštva. Počinješ da bivaš čovek. Ali tada počinješ i da patiš, jer zver ne može da plače.
Valjda je problem u jednakosti, koje mnoge neće da prihvate a hoće. Ako smo jednaki onda neću biti PMŠS ili baš moram da bi zver našla žrtvu.
Ali ako mora da bude veštica, onda neka bude bleskasta i budalasta. Onda ćemo da se smejemo, kada bude bacala čini i slučajno me pretvori u nešto, ali slučajno.

2. pomoć - Lopovske

2006-05-16T13:03:00.000+02:00

Štikle.
Zverka.
Leptirići.
Drugarice.
Pekar. Lekar. Apotekar. Vatrogasac. Stolar. Glumac. Zubar. Klošar. Šofer. Japi. Još malo, pa kao Agencija za zapošljavanje.
Cipelice i krpice. Ali i Zverka.
Moda je šlag, a Ljubav sladoled.

Moj najveći prijatelj i neprijatelj, FWG, jednom mi je rekao da, kad bi mogao da se ponaša sa ženama do kojih mu je stalo kao što se ponaša sa ženama do kojih mu nije stalo, uspeo bi da skoro otkrije tajnu blisku večitoj alhemiskoj težnji da sve pretvore u zlato.
Nije zlato sve što sija, tako da i svaki ideal moramo prvo naći u stomaku. Hranu. Bebu. Bol. Tremu. Sreću. Emocije. Intuicija se krije baš tu. Dolazi iz usta ili nekog drugog otvora. Ali nekako upijemo informaciju, koju samo prepustimo tom čudnom stomaku da odluči.
Zatvorim oči i pomislim na nešto ili na nekog, a onda on sam obradi i kaže mi. Od uvek sam znao da ga shvatam i da ga slušam, jer on radi i bez mog znanja. Tada je najprecizniji. Samo je pitanje kada će da se probudi i progovori. Pogreši i on ali se na kraju pokaže tačno, sve. Više sam grešio ne slušajući ga nego da sam pratio njegove znake.
Za sada je dobro. Intuicija, da. Integritet, da. Inat, ponekad. Ipak je proleće. Samo moram pod hitno da se zaštitim od komaraca. Popiće mi krv. Neki krv neki energiju. Samo da ne grizu duboko i u srce, sve ostalo je dobro.
Malo mi fali da preskočim taj zid. Vrlo malo. Pomoć broj 2 je baš za takve prilike.
Hajde!!!
Čekaj! A kad dodjem gore, šta onda?
Kako, šta onda?
Mislim, kako ćemo dole?
Dolaziš da ovde i ostanemo. Zauvek!!!!

Pred 2. pomoć - Zagrljaj

2006-05-15T10:55:00.000+02:00

Nedelja oko 18.00 časova.
Beograd.
Ulica Stjepana Ljubiše.
Mala ulica koja spaja Dimitrijalu i Ruzveltovu. Blago strma od Ruzveltove, koja se spušta od čoška Novog groblja. Odmah posle pumpe kod nadvožnjaka.
Drvored u ulici. Toliko tiha i povučena a u tako glasnom društvu.
Male, stare kućice izmešane sa četvorospratnicama iz '60-tih i nekim novim kućicama. Na tako malom prostoru se nalazi jedna hacijenda, jedna kuća iz bajke, tri starinske razdeljene kućice, jedna kuća za vilenjake i jedna za patuljke. Čak je tu i jedna sojenica, verovatno iz perioda Bulbuldera. Deca komšijska po ceo dan na ulici. Lopta. Graja. Mirišljava ulica. Puna života. Čista. Uvek u senci od drveća. Blaga hladovina.
Odmah pored pumpe je i trolejbuska stanica za grad.
Šetajući sam prolazio pored stanice.
Trola je stizala na stanicu. Pogled mi je bez ikakvog objašnjivog razloga pao na prva vrata. Tu je stajala jedna plava glava, skoro priljubljena na vrata. Trola je stala. Vrata su se otvorila. Iz prvih vrata je iskočila plava devojka i počela da trči. Skrenula je u ulicu Stjepana Ljubiše i počela je da širi ruke. I dalje je trčala. Laganim hodom i mirnim pogledom sam pratio ovaj malo čudan dogadjaj. Pomislih luda je. Jadno čeljade. Sve ove sankcije i problemi. Izgubio sam je iza ćoška. Došao sam do ćoška i opet je video. I dalje je trčala skroz raširenih ruku usput klateći se levo - desno i vrteći plavom glavom.
Tada sam tek shvatio.
Odozgo je trčao jedan crni momak, raširenih ruku klateći se levo - desno i vrteći glavom.
Nije to bio trk nego kao trčkaranje. Na desetak metara od njega ona je stala i skroz se okamenila. On joj se i dalje pribižavao. Na par koraka. Odjednom je plava glava poskočila i jurnula ka crnom momku. Skočila je u njegov zagrljaj. Vrteli su se skroz zagrljeni. Stali su i počeli su da se gledaju. A onda poljubac. I opet pogled. Ruke spojene. Oči spojene. Ljubav.
Baš sve tu u maloj tihoj ulici koja se spušta od Ruzveltove.
Prolazeći pored njih htedoh nešto kažem, ali prodjoh samo sa osmehom na licu. Hvala im!

1. Pomoć

2006-05-12T11:00:00.000+02:00

Stajala je na koloseku prošlosti i čekala da je pregazi voz budućnosti.

Stajao je uvek na koloseku budućnosti. Stajao uvek ali sam.

Nikad se nisu stvarno sreli ali su znali jedno za drugo.

Hteo je da samo njoj posveti neke reči a onda je to podelio sa svima.

Ko te ima,

Taj te nema,
Ko te nema,
Taj te sanja,
Ko te sanja,
Taj te Ljubi,
Ko te Ljubi,
Taj te cima,
Ko te cima,
Da li može
da te ima?!

Achtung baby!!!

2006-05-11T08:47:00.000+02:00

PAŽNJA!!!!!!! PAŽNJA!!!!!!!!
DAJE SE NA ZNANJE

USKORO ĆE BITI OBJAVLJENI GLAVNI
UČESNICI NA OVOM BLOGU

SPREMITE SE ZA SPEKTAKULARNI DOGADJAJ!
NE DOZVOLITE DA VAS ČINJENICE PRETEKNU!
PRETEKNITE VI NJIH!

POŽURITE I OTKRIJTE O KOME SE RADI!!!!!!!

BUDITE DEO REŠENJA, DA NE BI BILI DEO PROBLEMA!!!!!!!!

Nešto sasvim drugačije

2006-05-10T15:02:00.000+02:00

(Pošto je bilo pridike da je blog počeo da biva vrlo pornografski (FWG kaže - možda malo erotizovan) kao i prethodnih opaski da je stil pisanja svojstveniji ženskoj populaciji, ovaj post će biti pisan u stilu mužjaka. Zapravo bez emocijonalno duhovno frustrirajućih melanholija već nagonski i pritupasto)

UPRAVO dozivljen DEJA VU!!!!!!!!! FLEŠŠŠŠŠŠŠŠ!!!!!!!!!!!!!!!! OVo mi se ISto desilo i pre pet godina!!!!!!! UJEEEEEEEEEE!!!!!!!!!!! NE znam šta sad da kažem.
Da i pre dve godine nešto slično. I još par puta posle toga.
Ali baš pre pet godina kao da je bilo isto kao i ovo danas. Mislim, udarilo me je kao da se nikad pre toga nisam tako dobro proveo. Ko zna zašto je to dobro, mislim. Da li ću opet isto to doživeti, pitam se ja.

Bravo. Opet si živ. Opet osećaš svoje srce. Ali i sam znaš koliko je sve to opasno, brate!!!!!!!!!

Mojoj Muzi s ljubavlju

2006-05-09T08:47:00.000+02:00

Sunce moje.
Ti mi daješ život.
Inspiracijo moga života.
Jedina moja. Budalice, malena.
Plačljiva si i nasmejana si. Nasmejana si.
Lutam I tako pokušavam da zaboravim sve.
Svaki tren proveden sa tobom ostao je duboko u meni.
Kuda god krenem, ma šta da radim I na javi I u snu
Tvoj lik mi je pred očima, I gleda me blago, tako nežno
I nevino kako samo ti umeš
Ti si kao bajka. Mirišljava moja.

Maco.
Tako topla I sjajna.
Tako velika I žuta

Mojata
O, željata
Da fukam te
Ne prestaje

Dolazim

2006-05-08T09:08:00.000+02:00

Intuicija.
Stomak.
Sve žetone stavljam na intuiciju. Rulet se okreće. Ruski rulet. Brišem sumnju.
Požuda. Sex. Napaljen. Želim samo jedno. Suviše lepljivo i sočno. Suviše toplo i vlažno. Suviše sokova. Mozak u zastoju. Oči upijaju. Čula na maksimumu. Eksplozija. Orgazam pre orgazma. Tresem se i padam. Udovi ukočeni. Pogled izgubljen. Srce udara. Vilica opuštena. Jedan dodir i sve opet počinje. Uhvati orgazam. Zaustavi ga. Neka traje večno. Ne izlazi mi se. Tu bih ostao do kraja. Tu gde smo spojeni. Pališ me namerno. Želiš me. Želiš još. Miris tvoj i moj. Naš miris. Okrećemo se i sve se okreće. Hoću te sa svih strana.
Pohotna si i bezobrazna. Postaješ još perverznija. Uvijaš se i tako si mazna. Predeš. Šta te toliko pali. Šta te je uzbudilo. Ništa nije bitno. Ovo je sad i mi smo sad. Životinjski nagon je za druge. Rajska deca. Rajska ljubav. Rajski seks. Svila oko nas. Francuske pesme. Francuski. Pariz.
Ustajem i sipam nam šampanjac. Lagano prinosiš čašu ustima. Stavljaš jezik u čašu i počinješ da kupiš penušave mehuriće. Držiš ih lagano na usnama. Držiš ih u ustima. Puštaš da ti klize niz grlo i gutaš ga.
Hvatam te za ruke i podižem te. Gola si. Jedra si. Topla si. Moja si. Totalno si prepuštena. Kažeš mi: "Tvoja sam. Radi mi šta hoćeš". Ne znam gde ću pre da te uhvatim. Da te osetim. Hoću da te osetim. Telima da se spojimo. Da udjemo jedno u drugo. Prinosim te k sebi. Dolaziš kao žrtva, kojoj će uskoro da puste krv. Mirna kao jagnje. Oči su ti staklaste. Svetlucaju nekim izgubljenim sjajem. Gledaš kroz mene. Drogirana ili hipnotisana. Strast. Krv skroz u stomaku. Grudi ti pulsiraju. Osećaš ga. Želiš ga. "Da, može. Ali uzmi ga sama". Kao rasna ždrebica skačeš. I polako ga uzimaš. Kao da će svakog časa nestati skroz u tebi. Lagano se pomeraš i mozak mi pomeraš. Skroz je osećam. Skroz ga osećaš. Zabacuješ glavu. I sve je stalo. Vreme je stalo.
Budiš se. Posteljina zgužvana. Mokra si skroz. Mene nema.
Doćiću ti i sutra u snovima. Znaj, ja sam tvoj Zmaj.

Vidim je ...

2006-05-04T14:24:00.000+02:00

Zemlju
Ženu
Pšenicu
Planinu
Slavu
Sudbinu
Vatru
Vodu
Hladnoću
Hiljadu zvezda
Trebam je, jer je Moja

Dobar je Bog!!!

2006-05-03T10:32:00.000+02:00

Hvala svim ženama u mom dosadašnjem životu, jer da njih nema ne bih bio tako dobar.
Hvala mojoj biološkoj majci, što me je rodila.
Hvala mojoj staroj majci, majčinoj majci, što me je odgajila i sa svetom spojila. Brat i ja je od malena zovemo Baby, zato što brzina koju ona ima u telu i mozgu se graniči sa nenormalnim. Ove godine je napunila 90. godina i dalje je sve interesuje i sve zna, od sporta do politike, od pijace do diplomatije. Uvek problem, uvek paranoja a u isto vreme srce širom otvoreno. Retko zagrljaj, dodir ponekad, ali ljubav treperi svuda. Doručak uvek topao i čeka, molitva ujutru i uveče. Slava se uvek slavila. Pop dolazio. Sreda i petak post. Vernik da, fanatik nikad. Hrišćanin.
Hrvatska. Brač. Početak 80-tih. Baby i ja. Prelazili smo kilometre peške. Barem je meni tada to tako izgledalo. Restoran je od smeštaja bio udaljen večnost u levo. Plaža je bila udaljena od smeštaja večnost u desno. Svaki dan relacija: doručak - soba - plaža - soba - ručak - soba - plaža - soba - večera - soba. Do plaže se išlo kroz vinograde i čistinu. A kad zvezda zapeče, baš lepo - nema šta. Do restorana kroz grad putem koji vijuga malo dole malo gore a sve po 45 stepeni. Ma, odmor idealan da pošalješ debelo dete i srčanog bolesnika i asmatičara. Ali lagan ritam, dosta vitamina i kroz priču sve brzo prodje.
Nikad mi niko nije pričao ništa protiv, rimokatoličke crkve ali sam uvek osećao neki zazor od njihovih svetaca i dela zemaljske administracije koje oni pokrivaju. Ne znam zašto ali isto kao što sam od malena bio ubedjen i da je FK Crvena zvezda locirana u Zagrebu. Valjda zbog neke navijačke politike koja je uvek delila na dve strane ceo život, povinovao sam se toku medija čak i ja tako mali.
U sobi gde smo spavali slike svetaca, kandila. Neka težina u vazduhu kao da će svaki čas da skoče i da me isprepadaju. Nisam se plašio već sam se osećao malo neprijatno. Ona je osećala to. Naše ikone su bile nekako milije, toplije imale su karakter. Dušu. Što je najvažnije nije ih bilo gde god se okreneš. Mislim, nije se preterivalo.
Vraćajući se jednog dana sa ručka, našli smo se pored katedrale. Zastali smo. Dogadjaj koji je usledio nagnao me je da dosta razmišljam posle, ali evo i sad posle toliko godina.
Sine, nisam dugo bila u crkvi. Ja bih ušla da se pomolim. Da li si nekad bio u katoličkom hramu?
Vau, Baby, moja Baby hoće da udje u tu crkvu. Ma, da li je moguće. Ma, šta se ovde dešava.
Kako to Baby ti da se ovde moliš. Zar mi nismo pravoslavci?
Jesmo, sine. Samo znaj da Gospod nije samo naš. On je u svakom hramu i svakom dobrom čoveku. Samo kuće mogu biti različite. Dodji da vidiš kako izgleda ova njegova kuća.
Ostale žene su od tada vrlo često govorile da sam ja dobar čovek, ali sam ja znao da je dobrota počela da se pomera davnih 80-tih na Braču.

Vrati se više, vrati Ti

2006-04-28T11:09:00.000+02:00

Otišao sam 7. marta. Rekla je: "Odlaziš samo da mi ne bi kupio cvet, sutra". Bila je skroz u pravu.
Pivo na stanici. Još jedno i polazim. Maše mi. Ne znam šta da mislim. Rekla je: "Baš tebe briga za mene. Ja sad ostajem sama". Jedan svet se menja, a ja još nisam svestan.
Pauza i zbog ona dva piva zamalo da mi pobegne bus. Da je pobegao, to bi tek bio fleš.
Stižem i mrak je. Hladan vazduh, para mi izlazi. Nigde nikog kao da je bio smak sveta (ili će biti). Hodam i kao da mi je svaki korak sve teži ali i dalje hodam jer moram da stignem. Koja glupa scena. Idem da dam godinu dana života. Godinu dana nisam pušio. Vadim pljugu. Vrtim je i okrećem. Sa njom ću da podelim ovaj tren. Sa njom sam delio velike trenutke. Trenutke i lepe i ružne. Uvek se našla da bih zapamtio. U mračnoj sam ulici. Sedam na zidić i palim je. Posle drugog dima ustajem i bacam je. Zgazio sam je, podigao ranac i krenuo. Na kraju mračne ulice jedna bandera i portirnica.
Pretres i ulazak. Galama i vika "Ajde, ajde vi ste poslednji. Ostali čekaju jutarnju!". Svi ćute. Razgovor kod bezbednjaka. Sine, bezbednjak nema čin. Jezovito. Pandur nad pandurima. Pogled u fazonu - znamo mi sve o tebi. Verovatno jer i znaju. Kakav Tunis, Libija, Kuba sve su to letovališta. Idemo na šišanje. Počinje lagano upoznavanje. Počinje priča ko je šta čuo, šta dalje. Šta je bolje manje ili knap cokule. Gde se čuva kinta. "Ajde, ajde! Brže! Šta se vučeš!", uzimamo uniformu. Proveravaj spisak. Pakuj sve u šatorsko krilo i trk u mrak. Tuširanje. Opet jurnjava. Rasporedjivanje po sobama. Unutra ljudi već spavaju.
Legao sam i ćutim. Nema šanse da zaspim. Ma nema šanse. Više nikad neću zaspati. Kao zec osluškujem svaki šum. Ležim na stvarima da mi neko ne ukrade. Jer sve moram da pravdam. Sad će neko da me zapali u glavu. Ma, iskuliraj. Ne drami, sve je uredu. Svi spavaju i baš ih briga za tebe. Nikad neću zaspati.
Galama. Budim se. Gde sam, jebote? Gde sam?!
Sutra smo zaplovili ka Egiptu. Vreme je prolazilo. Razni likovi, razni jezici, navike, običaji. Prošlo je više od godinu dana. Prošlo je svega. Nikad se nisam dvoumio što sam potpisao onaj papir. Nikad. Bilo je i lepih doživljaja. Kada adrenalin projuri ne može se opisati kakvo prijateljstvo nastaje.
Rekla mi je: "Sve vreme slušam Videosex i pesmu Kako Bih Volio da Si Tu". Plakala je.
Nedostajala mi je. Zamišljao sam je. Zamišljao sam nas. Vredela je.

Zaljubi se cica u princa

2006-04-25T15:20:00.000+02:00

Odlučila je da bude samo moja Šeherezada, da bude sveprisutna i nikadvidljiva.
Ona tako divno priča, i nakon toga tako divno ćuti.
Jednostavno je izšetala iz neke bajke i odlučila je da baš ja budem njen, samo njen princ. Tada sam osetio da može da bude samo jedna principesa. Samo jedan cvet u mom kraljevstvu.

Dizni, Andersen i braća Grim su jasno ukazali da lep ne može da bude zao. Tako je lep, tako je divan, tako je fin kao da je čarobnjakov sin.
On je njen čarobnjak, on je njen vrač, oni će imati gomilu dečurlije i večno će se voleti. A kad dodje kraj, ona želi da prva mre, jer zna da će joj srce prepući ako posle njega poživi. Nikad se neće svadjati. Prepirka da, ali uvek će je okrenuti na šalu. Neće terati inat, jer se ipak dobro znaju. Mali hirovi da, ali poštovanje uvek. Večna borba protiv nepravde. Istina uvek. Nikad uštinuti, možda ponekad samo malo pecnuti a onda se toliko izvinjavati, kao da je poenta bila u praštanju a ne u pecu. Odnos koji je zdrav. Odnos koji plamti. Dosta više boleštine. Dosta više prenemaganja.
Nije fer. Stvarno nije fer. Da sve to prodje pored mene, samo kao slika. Kao oblak koji me je poneo u neko drugo kraljevstvo, gde se živi samo od ljubavi. Tamo gde cveće ima miris. Tamo gde nema aždaja i mračnih šumskih delova. Da li je ovo samo iluzija, koja je postala tako jaka, da preti da odjednom oživi.
Želeće da daju jedno drugom sve. Biće svuda i uvek, a biće tako i kada su daleko. Želeće da ispričaju sve što znaju, a toliko vremena nikad neće imati. Želeće pre da daruju nego da dobiju. Mada i da dobiju. Jednostavno. Jednostavno će želeti jedno drugo. Shvatili su sve. Shvatili su da je voleti tako lako. Lako je poleteti. Gledaj. Hej, gledaj. Ja letim. Ja sam astronaut. Ja sam kometa. Ja gorim i letim. Ja večno gorim i letim. Mi smo to.
Sedela je još dugo, zagledana u prazan vazduh koji je trepereo na toploti ranog aprilskog sunca, koje je polako postajalo majsko. Kada je čula da je pomislivši na nju, na tren u vazduhu osetio njen miris, nije više znala šta da misli. Sve je tako izgledalo naivno a onda sve jače i jače. Odjednom transformacija. Poludeću. On zna da ću poludeti. To koristi da bi mi još više prišao. Mora da se bori za mene, ako želi da me ima. Ako želi da me ima neće biti moj princ. Biće moj vitez. Samo i uvek moj vitez. Zaslužujem da se bori za mene. Pa, da. Dosta sam ja bila ta, koja je nešto davala. Od sada, ja samo želim. Želim i dajem. Ljubav dajem i želim. Svoje srce i svoj dah. Svoju dušu. DA li ti je, moj viteže, to dovoljno?

Dragi Gazda

2006-04-25T08:22:00.000+02:00

Samo da znate da sam o svojoj odluci dobro razmislio.
Ne bih želeo da me pogrešno shvatite ali mislim da ceo odnos možemo uporediti na principu muško ženskih odnosa.
Dakle, u vezi smo skoro pet godina, što predstavlja kritičnu tačku kada veze najčešće pucaju. Ili se uzimamo ili nastavljemo kudkojimilimoji. Pošto nisam tip koji prvo nadje zamenu pa tek onda šiba iz veze, želim da Vam ponudim period od mesec dana. U tom periodu Vi tražite zamenu za mene a ja ću za Vas.
Nezadovoljan sam Vašim odnosom prema meni. U smislu poštovanja, poverenja i mogućnosti da nešto naučim od Vas, sem forme. Ceo akcenat je na formi dok je suština skroz zapostavljena. Takav način rada koči kreativnost. U našoj maloj zajednici se ne zna ko šta radi, ko se za šta pita a kamoli kako se nagradjuje dobro uradjen posao. Uvek povike i uvredljive reči kada se greška pojavi, ali angažovanje i uspešno uradjen projekat se podrazumeva. Zapravo, najveću smetnju predstavlja bahat odnos prema ljudskim resursima, kao da su oni obnovljivi i nadoknadljivi.
Stav sa minimalcem, keš na ruke. Ma nema veze, sada nije kao bitan, ali šta će da me pita starost gde mi je bila mladost. Kako da dobijem kredit. Kako da priuštim sebi ono što mi sada treba. Ma ne može više tako. Dosta više. Plata se godinama ne povećava. Uvek je opravdanje da sada nije pravi trenutak, da se strpim još malo. Za to vreme ostali zaposleni rade šta hoće i kako hoće. Vas baš briga kako se ja osećam. Kako se to sve odražava na moju porodicu. Ja ovo više ne mogu i ne želim da trpim. Medju nama je gotovo. Ovo je kraj. Ćao. Kaput.
Petroviću da li je to sve?
Da, gazda.
Daj naruči mi onda jedan čaj sa mlekom, molim te.

Zaljubi se princ u cicu

2006-04-20T14:43:00.000+02:00

Tog jutra ništa nije nagoveštavalo da će se od tada sve preokrenuti i naglavačke okrenuti.
Izašao sam iz svog dvorca i odlučio da malo prošetam svojim vrtom. Bilo je lepo ali dosadno. Stvoritelj mi je sve vreme mahao i pokazivao lepotu ovoga sveta, ali ja sam samo nehajno i tupo prolazio pored njegovih remek dela. Da li sam ga tada naljutio i možda svojim delom do tada, uglavnom odlučio je da me baš poremeti.
Hodao sam, ali niočemu nisam razmišljao. Gledao a ništa nisam video. Disao ali džaba. "Šta da radim po ovako lepom danu", razmišljao sam. Baš sam se osećao kao onaj Veliki Kalif. Princ sam i to je to, mislim to je dovoljno. Stigoh do jezera i počeh da se divim, ali onda shvatih da u vodi vidim sebe. "Dosadno mi je da sam toliko lep", procedih kroz zube. Nije da sam samo lep, već sve naj na ovom svetu, a kako tako perfektna osoba da nadje svoju lepšu (Lepšu?) polovinu.
Ni sam ne znam zašto sam (Ja) uopšte pogledao u taj šljunkoviti put, ali ugledah jedan bljesak. Privuče mi pogled. Ali više nije bio vidljiv, te nastavih korak. Ali Avaj.
Tad ona divna preda me granu, lepši je ovaj ne vide vid iz crnog mraka divna mi svanu, ko pesma slavlja u zorin svit. Svaku mi mahom zaleči ranu ali težoj rani nastade brid, šta ću od milja od muke ljute.
Uvek je bila tu. Gledao sam je ali nikad je nisam video. I sada ko u naletu ludila morala je da me opčini. Nije fer. Stvarno nije fer. Ta mala seljančica. Tako divlja a tako nežna. Znala me je. Stalno me je gledala, tim svojim krupnim očima. I tada me prošlost prenu, ja srce stisnu i nastavih. Zar meni sva ta lepota zar meni blago toliko svo. Uvek sam vodio računa da je ne dodirnem, uvek sam pogledom pratio gde će se naći. Ali nikad nisam pogledao u nju, samo pogledao, spontano. Taj bljesak, nije bio slučajan. To je bila šala na moj račun. Zato brzo izvadih slanik iz desnog džepa i posolih celu stvar da šala ne bude neslana. Nije bila šala već stvarnost koja se predavala u svoj svojoj mističnosti i slatkastoj igri perli.
Od tog časa me više nije ništa zanimalo, samo njen pogled i miris. Dani su prolazili i ja sam znao da će otići, da se ova igra mora okončati. Moj mesec u škorpiji je jasno na to ukazivao. Zato sam želeo da svaki čas budem sa njom. Pristala je ali samo na njen znan način. Sve samo bez dodira, jer njen dodir bi za mene značio kraj. Kraj jednog kraljestva, kraj jedne slike. Mora da je postojao način da se slika produži, ali taj produžetak bi bio veštačka stvar a to nismo hteli ni ona ni ja.
Jednog dana moja ruža mala više nije bila tu.

Znala je

2006-04-18T14:24:00.000+02:00

U vazduhu se osećao miris jasmina.
Kiša koja je upravo stala nagoveštavala je burnu noć.
Kroz duvanski dim, opazio sam nju. Bila je sve sem bespomoćna i hladna.
Znao sam da joj moram prići. Otpio sam martini i krenuo ka njoj.
Bila je u crnoj satenskoj haljini koja je prekrasno ocrtavala telo koje je vapilo za dodirom. Ten kao u afričke boginje, kože baršunastog sjaja. Prilazeći joj, znao sam da će biti moja. Na par koraka od nje, pogledi nam se susretoše, i tek tada osetih strah u njenim očima. Zastao sam na tren. Sledeći korak i još veći užas na njenom licu. Sa svakim sledećim korakom njeno lice je doživljavalo grč i bol. Tih par koraka bili su kao večnost. Skroz sam joj prišao i samo čuo vrisak koji se prolomio iz njenog belog vrata, obasjanim mesečinom. Pogledao sam je pogledom koji je nije mogao ostaviti ravnodušnom.
Samo je tiho rekla: "Ti imaš, male prste!"
To me nije zbunilo. Izvadih iz pantalona moj adut i ostavih je bez komentara. Pružio sam joj ruku a ona je tiho, kao kap koja klizi niz tek otvoreni šampanjac, krenula zamnom. Seli smo u moj novi kabrio jaguar i zaplovismo u moj zamak na brdu.
Bila je jedna od onih koja je volela velike prste. Pokazao sam joj da postoje i drugi delovi koji mogu zameniti duge prste. Znao sam da je neću tako lako zaboraviti. Znao sam da ću je sresti.
Prolazili su meseci. Morao sam da odem u Ameriku, a zatim u Egipat. Život mi je prolazio kao na ringišpilu. Cirkuske šatre su se menjale ali ja sam uvek morao da krotim zveri. Svaka informacija je bila bitna, cilj je uvek pravdao sredstva. Rat se osećao u vazduhu. Miris baruta je bio sve stvarniji.
Tog dana sam znao da ću biti uhvaćen. Jednostavno sam znao. Sve je bilo sigurno i provereno. Krenuo sam u hotel da se nadjem sa našim agentom. Na stepeništu hola, opazio sam čoveka koji tu nikada nije bio. Desno je sedeo čovek koji je nevešto pokušavao da čita novine. Hteo sam da se okrenem ali bilo je kasno. Neko nas je odao. Nisam uspeo ni pištolj da izvučem, a već su mi stavili lisice.
Ubrzo sam se našao u memljivoj i mračnoj ćeliji. Znao sam da sudjenja neće biti. Ali sam znao da ovo još uvek nije kraj. Rešenje će se samo pojaviti. Samo moram da se rešim čuvara. Spavao je. Jasmin je opet zamirisao. Napravio sam grudvu od opojnih trava i pogodio ga nasred tog ružnog lica. Pao je niz stolicu. Ključevi su se skotrljali. Pružio sam ruku ali falili su mi milimetri.
Tada se pojavila opet ona. Zanosnija nego ikada pre. Shvatio sam da me ništa drugo neće spasiti nego moji brzi prsti. Gurnuo sam rame kroz rešetke, uhvatio ključeve i otvorio ćeliju.
Držala je pištolj i rekla tiho: "Sad shvataš, sudbinu?"
Shvatio sam je bolje nego ikad pre, sagao sam se i bacio svežanj ključeva ka njoj. Čuo se prasak. Skočio sam prema njoj i oteo joj pištolj. Dok sam ležao na njoj osetili smo uzbudjenje a njen pogled je opet bio kao kap koja klizi.
Veštice su me uvek više privlačile. Znala je to. Zgrabio sam je i izjurismo u beličastu prašinu koja se dizala nakon eksplozije koja je razvalila kapiju zatvora. Čekali su nas dva konja dugih divnih griva. Jahali smo duboko u noć, dok je nebo bilo prekriveno milionama zvezda.

Dobro nam je!

2006-04-17T11:35:00.000+02:00

Golibice.
Golubice bela.
Sanjao sam da sam te ljubio. Usta su ti bila hladna, kao odsutna si bila. Prebiću Snežnu kraljicu. Zar tebi led u srce i oko.
Flert mora stalno da se vežba, jer smo onda sigurni da i dalje vredimo. Samo mora da se pazi na kome se praktikuje, jer ovo je ipak još uvek, muški svet. A muškarci ko muškarci, lako se prime i svašta umisle. Posle je teško prihvatiti objašnjenje da je sve pogrešno shvatio i da je blesav kako je uopšte mogao da pomisli, bilo šta. Bila si tako normalna a on je jedan ludak. Ma, ja ne mislim tako i to što on tako shvata sve, to je njegov problem. JUHU. Ali njegov mali problem može veoma lako da postane tvoja noćna mora. Zato žene, jedan savet, malo obzirnosti u paljenju. Jer kao i hipo-kockice (lako se pali, a nikako ne gasi) raspaljujte vatru samo u dobro obezbedjenim objektima.
Kuda sada? Ulog postaje sve veći i veći, dok je premija ista i sve udaljenija. Tenzija je sve jača. Punoća je sve prisutnija. Kod nas je sve kao kod muža i žene, samo što su želje nežežene. Ljubomoran, ne. Posesivan, ne. Rado bih razmenio genetski materijal sa tobom, radi interesovanja o rezultatu dobijenog miksa. Neka životinjska strast. Miris je sve snažniji. Pogled počinje da luta. Ukus lepljiv. Divljina prodire sa svih strana. Erupcija neminovna. Zemlja se ljulja. Padam. Zubi bi da grizu, jezik da dodiruje. Ruke da stiskaju. Koža pecka i udovi se koče u naletima krvi koja udara svuda, samo ne u mozak. Dah postaje isprekidan i svet počinje da se okreće. Okreće se sve brže. Srce preskače. Srce udara, kao ludo. Ludi smo, totalno. Jak bol u glavi. Sinusi pucaju. Dah zaboravljen. Krik razoran. Krik zvezda nepreglednih. Krik stvaranja i haosa. Zver probudjena tek sada počinje da riče i priziva Bogove plodnosti. Znoj, izmešan. Tela zgrčena. Sve izgleda kao jedan komad mesa. Lebdim i sad znam da levitiram. Sad sam leptir. Sad si golubica. Sad sam golub. U daljini se javlja soko. Bežimo u naše skrovište. Sada smo utekli, hoćemo li i drugi put. Letimo ka nebu. Letimo i oblaci nestaju. Letimo kao jedno. Odjednom mi smo zmaj. Zmaj čuva golubove. Zmaj čuva mir. Dole je svinjac i biseri medju njima. Letimo dalje. Dole je litica. Tu je naš dom. Na samoj litici medju oblacima, samo tu možemo da živimo. Mi nismo ni ljudi, mi nismo ni bogovi, mi nismo zveri. Mi smo heroji ljubavi. Mi smo junaci bajki. Mi smo tako obični i željni osećanja. Meso. Duh silazi. Jedva i polako se razvdajamo i ustajemo. Pogleda spojenih. To je bilo to. Kada će biti ponovo. Da li će biti ponovo. Dobro je. Sada je tako dobro. Baš me briga za sve. Tako mi je dobro. Tako ti je dobro. I opet sudar i opet udar groma. Spojeni. Kako se odvojiti. Navučeni jedni na drugo. Pod kožom. Ušuškavaš se i ležiš mi na grudima. Napolju je proleće i lagano sviće. Ideš na pijacu i donosiš hranu i cveće. Ništa nam nije teško. Jedemo i gledamo se. Ćutimo. Odlazim na posao. Sedaš na bajs i ideš da slikaš. Ništa nam nije teško. Smejemo se. Sve češće pričamo u glas. Nestrpljivi smo. Sve vreme smo goli. Veče i beli čarševi. Još hladni. San i snu smo. Ljubim te i usne su ti tako tople i sočne. Dodirujemo se grudima. Ruke su tako nemirne.
Odjednom se budim i tebe više nema. Uspavao sam se. Ranije je kod tebe zvonilo. Sve je prošlo sve je bilo samo tren. Bilo je tako divno. Hvala ti! Ne, hvala tebi!!!

E, moj Radoje!

2006-04-14T16:45:00.001+02:00

Objavljeno: Jutarnji program
Datum objave: 14.06.2006.
Vreme objave: 08:34
Mesto dešavanja: Smederevo, pored Dunava
Učesnik: Samo stariji čovek
Scena: Čovek do pola u vodi

Voditelj: Da li uspevate da se izborite sa ovolikom vodom?
Čdpuv: Borimo se, sine. Borimo se.
Voditelj: Jel, ima i mladjih da pomognu?
Čdpuv: Ima. Dodju, šetkaju se, slikaju i čude se koliko je voda narasla.
Pa, narasla je, brate. Eto narasla.

Kraj izveštaja. Iz studija čitaju objavu da se gradjani mole da se suzdrže od uzimanja džakova sa peskom na postavljenim lokalitetima, jer ih mogu besplatno preuzeti u Štabovima za borbu protiv poplave.

Dodatak:
Apel, da se naše sugradjanke koje odlaze na splavove, suzdrže da štiklama ne hodaju po vrećama sa peskom, urodio je plodom. (BKTV, nedelja 16.04.2006. oko 18:00 h)

Time Tested Beauty Tips

2006-04-13T10:52:00.000+02:00

For attractive lips, speak words of kindness.

For lovely eyes, seek out the good in people.

For a slim figure, share your food with the hungry.

For beautiful hair, let a child run his or her fingers through it once a day.

For poise, walk with the knowledge you'll never walk alone.

People, even more than things, have to be restored, renewed, revived, reclaimed, and redeemed; Never throw out anybody.

Remember, If you ever need a helping hand, you'll find one at the end of your arm.

As you grow older, you will discover that you have two hands, one for helping yourself, the other for helping others.

The beauty of a woman is not in the clothes she wears, the figure that she carries, or the way she combs her hair. The beauty of a woman must be seen from in her eyes, because that is the doorway to her heart, the place where love resides.

The beauty of a woman is not in a facial mole, but true beauty in a woman is reflected in her soul. It is the caring that she lovingly gives, the passion that she shows, and the beauty of a woman with passing years only grows!

* * *

Za privlačne usne - govorite reči ljubaznosti i dobrote.
Za lepe oči - tražite samo dobro u ljudima.
Za izazovnu, tanku figuru - podelite svoju hranu sa gladnima.
Za sjajnu kosu - neka dete provuče svoje prste kroz nju jednom dnevno.
Za dobro telesno držanje - hodajte sa znanjem, jer onda nikada nećete hodati sami.

Ljudi, više nego stvari, traže da budu obnovljeni, oživljeni, ponovo dokazani; nikada nemojte olako odbaciti nekog.

Upamti, ako ti ikada zatrebaju ruke koje će ti pomoći, potraži ih ispod svojih ramena.

Kako budeš stario, otkrićeš da imaš dve ruke - jednu da pomogneš sebi, a drugu da pomogneš drugima.

Lepota jedne žene nije u odeći koju nosi, figuri koju ima, niti u načinu na koji češlja kosu. Lepota jedne žene može se videti samo u njenim očima, jer su one put do njenog srca - mesta gde njena ljubav počiva.

Lepota žene nije u fizičkoj lepoti, već je njena lepota refleksija njene duše. To je briga koju ona sa ljubavlju daje i strast za koju zna. Kako godine prolaze, žena samo dobija na lepoti.

Sam Levenson

Som se hvata na crva, a šaran na glistu

2006-04-12T09:05:00.000+02:00

Poluistina.
I hajmo još jednom. Poluistina.
Nije laž a nije ni istina. Ali onda je mogla da bude i polulaž. Ali nije, već baš poluistina. Zašto?
Valjda je to kao i ona priča o čaši. Želja da se na život gleda sa lepše strane. Zavaravanje. Licemerje.
Izvini nisam ti rekao jer, .... NISI PITAO. Kako ovo ume da me izludi. Sretao sam ovaj komentar po centralnoj Srbiji, kod seljaka koji hoće da budu fini. Umesto da lepo i sočno slaže kako se valja on ispadne malo seljak.
Kako je nekad baš lepo biti glup. Ne boli te glava i niko neće da te mnogo smara, jer ti si bolid. Ringišpil je ništa za formulu u tvojoj glavi. Najveća je sreća što će i carsko nebesko biti tvoje. Ok kad je neko stvarno malo zaostao a šta ćemo sa onima što se prave da su glupi. Kao što reče čika Duško: "Pametan čovek može da bira da li će da bude pametan ili glup, dok glup nema izbora". Dakle, možeš da budeš plitak kao potok, a možeš da si Amazon, samo je pitanje izvora ali i ušća. Uzrok i posledica. Želja i cilj. Čuvaj resurse, mentalne, za alkohol i druga sranja. Žrtvuj se moderni čoveče. Umrtvljuj sebe ne činom odricanja već činom predoziranja. Krajnost je svuda i našli bi je kad bi našli bar jedan kraj. Nego ovako lutamo i udaramo. Dodji Dilane i sredi ih sve. Reši nas zombija. Koga više lažemo. Kome više ne verujemo. Ko nam je kriv za sve. Ko si ti? Život ti je dat da budeš zahvalan što si se rodio baš sad, jer sad je taj trenutak i možeš da stvoriš, baš ti, istoriju. Budi odgovoran za svoj život. Kaži JA SAM REKAO! JA SAM ODGOVORAN ZA SVOJ ŽIVOT! Ja ga živim i ja ga hoću.
Šta još hoću? Hoću džip, kad budem star. Hoću da bude jednostavan ali moćan. I hoću da tada nosim kačket i maramu. Mlada cica može ali ne mora. Pre bi mi bilo gotivnije, čopor klinaca. A glavice vire na sve strane i vrište na život. A mi plovimo po moru u jahtici od cca 10 metara i lovimo ili samo plivamo i uveče tražimo što lepši zalazak. U oblacima vidimo filmove i razne slike. Trčimo (koliko možemo) poljima i u sebi nosimo miris prirode i letnje kiše. A ovo sve da kad su sami ili kad ne mogu da utonu u san, samo zamisle i vrate ove trenutke. Živim da bih svojoj budućoj deci (zdravlje Bože) stvorio detinjstvo, jer nakon detinjstva svako se sprema da nekom drugom da detinjstvo. Detinjstvo, kad se setim. Voleo bih da se svi setimo šta smo želeli kao klinci i to probamo da ispunimo. Želeo sam da budem pilot, ambasador ili predsednik. Skromno. Za sada ništa od toga, mada možda pilot. A pilot je pilot.
Čuo sam da se kola voze tako što gledaš što dalje niz put. Sedi sada u kola života i pogledaj dalje, jer sve smo brži i brži, a kažu da je život kao rolna toalet papira (što si bliži kraju sve se brže odmotava).

Trip ti jebem

2006-04-10T10:29:00.000+02:00

Danas sam nešto malo tup. Znam šta mi treba, ali će još da fali. Jedan nežan zagrljaj i da osetim da sam tako siguran. Bilo bi lepše da se to desi sa nekom cicom ali može i majka da pomogne. Dakle, ne zagrljaj u fazonu toliko te volim da bih te smrvio, već da osetim punoću. Jednom sam stegao vrlo jako jednu devojku, a ona me je tada pitala da li ću je uvek tako jako grliti, jer ako nisam siguran onda bolje da zagrljaj bude malo nežniji da je ne bih navikavao bezveze.U životu ipak nema ništa bezveze, mislim bez veze.
Juče je stvarno bio lep dan. Pored reke u ljuljaškama, sumrak je stizao a mozak je plutao. Sedeli smo tako i baš dobro lupetali i kao mozgali. Ali ne možeš sa svim ljudima da pričaš jer dosta stvari može da nedostaje. Odrastanje, ekipa, koji kraj, koji fazon, ko su tvoji, interesovanja, smisao za smeh, smisao za lepo, smisao za ljude, smisao za osećanja, smisao za ćutanje, mediji, i sve to kao iskustvo. Mnogo faktora. Sad pored toga još poželi i da bude devojka. Telo, oblaćenje, ponašanje, lep glas, ljubomora, vezanost, poverenje, njena ekipa, ko su njeni, ma sine dokle. Možda je perfekcionizam suvišan, ali nekako je analiza ipak ok jer ulog je veliki pa rizik mora da se svede na minimum. Ništa nije sigurno ali valjda i čovek može da utiče na nešto, pa makar bio to i sopstveni život. Sad dodamo i novčani faktor, gajba, kola, i želje za budućnost. Normalno da može i da potegne i ponese, jer ništa nas nesme iznenaditi. Hm, gledam kupus jedem meso. Još uvek nije loše i ovako, ali sam sada u nekom tripu da bih mogao da se zaljubim. Jer mora ipak neko vreme da prodje, kada kroz život prodje cunami. Dok se sve slegne i nekako smiri, jer duša je baš kvarljiva roba, a još kad je tu i sujeta i razočarenje, to je baš onako blesavo. Na sve to dodamo proleće i hormone koji prosto razvaljuju zimsku hladnoću. Biće ovo jedna interesantna godina, osećam. Scenario je napisan još da podelimo uloge i tekstove, pa film može da krene. Očekuje se jedan neklasičan fazon sa eksplozijom boja, mirisa i toliko dodira i nežnosti sa akcentom na ljubav i željom da se partner iznenadi (normalno, pozitivno), i da može da to prihvati i bez očekivanja da mora da uzvrati, ali to se zapravo podrazumeva. Odlično.
Dok pišem ovo, baš mi prija i jedva čekam da i doživim i teoriju zamenimo za principesu. Samo ima jedno ALI ... Mora da je spremna da može da primi veliku - ljubav i osećanja, ako je tu hendikepirana, otpada iz odmah. To je malo čudno kod mene, jer koliko sam kontrolisan i precizan (devica), rak zna da me razvali a onda pršti na sve strane. Joj joj devojke, čuvajte se jer on je stigao da Vas - upozna. Dršte gaće jer se naoštrio, baš. Mada pas koji laje ne ujeda, ali može malo da gricne. Grrrrr. Rrrrrrrrrrrrr. Frrrrrrrrrrrrr. Mjau

Jules Verne uvek umire poslednji

2006-04-07T15:58:00.001+02:00

Ko sme da sanja? Ko sme da vidi?
Šta će mi znanje. Šta ćemi knjige. Šta će mi slova.
Da li znate da su snovi retko u boji ali nikada u njima nema pisanih zapisa, samo vizija.
Da li si ti odabran/a? Da li si ti kontakt sa sveprisutnom energijom? Beton. Gvoždje. Cigla. Metal. Olovo. Boja. Aditivi. Hemija.
Aha priroda.
Ko više sanja? Ko više zna da je sanjao? Ko više ostvari svoje snove?

Zombirani individualisti, napucani informacijama i svim što nikog nije briga ili samo zombirani individualisti. Svi sa tudjim iskustvima i životom koji žive na TV ili netu. Porodica - embrion energije, gde je sad. Brak - suvišan. Deca - smetnja. Strašno - nešto lepo.
HEJ HEJ HEJ!!! DOSTA!!!
Kao da nas jede podmuklo i polako. Loše je loše. Nema ničeg očiglednog i samo datog. Balans. Vrednost. Strah - budućnost. Plaši se malo veliki čoveče. Plaši se malo da bi i Tvoja deca videla sutra. Plaši se i želi toplo, mirno. Želi i veruj jako. Probudi Boga u sebi (prevod za entuzijazam). Božanstva su uvek imala pored dobrih i neke loše osobine, pa možeš i ti ali vodi mnogo računa šta želiš.
Razmisli dobro kad nešto želiš jer balans UVEK postoji. Trpi i spasi se. Trpi sebe i spasi sebe. Da li je trpljivost slična strpljivosti? Ma, hoću sad i odmah. Hoću sve. Hoću sve što poželim i šta će biti nije me briga, baš.
Plutam na koloseku ništavila i čekam da me voz svetlosti pregazi. Čekam ga ali on mora doći, mora. Raspored - poremećen, sve pomereno. Vrednost - postoji ali samo u stripu. Budi stripski junak. Ne, ja i jesam stripski junak. Ja sam FWG. Svi vidimo i to baš sad. Ali vidi srcem. Hoću Tvoju intuiciju. Stomakom osećaj. Dušom pipaj. Spoji se mozgom ali fleširaj me punoćom svog osmeha. Poželi sada želju i pomisli na mene ponovo. Držim te još uvek. Nisi više jedrilica sada si avion, sada leti sama. Ali se seti da se napuniš s vremena na vreme energijom. Smanji ponekad visinu, nemoj baš blizu sunca jer uvek neki vosak postoji.
Crpiš mi energiju i ja ti je nesebično dajem. Dajem je skroz i uzimam skroz. Protok je dobar čistimo se oboje. Nemoj da blokiraš protok, nemoj. Jedna reč i sve pada. Jedan pogled i sve se briše. Sumnja ne postoji nesme da je ima, molim te. Sumnjaju slabi mi smo jaki, zar ne FWG. Ostavimo energetske vampire ostavimo im ih neka se sami sebe najedu. Zato prošle zime u mom životu nastupi jesen prijateljstva. Opali su prijatelji kao lišće žuto. Truli su bili truli su i postali. Gore glavu i pozdrav životu. Pozdrav trešnjinom cvetu. Pozdrav dugi. Pozdrav kiši. Daj mi gromove i munje. Daj bljesak. Daj daj daj mi trenutak. Hoću

Tempus et meum jus - Vreme i moje pravo

2006-04-06T13:38:00.000+02:00

Knez Mihailo je proveo 17 godina u emigraciji. Kada je 26. avgusta 1842. morao da ostavi Srbiju i da predje čamcem Savu i ode u Zemun, knez Mihailo je ubedjen u svoju vladarsku misiju rekao: "Vreme i moje pravo poginuti neće". Ove reči su kasnije u skraćenoj verziji postale deviza dinastije Obrenović; "Vreme i moje pravo" ili u latinskom prevodu "Tempus et meum jus".

Da bi povratak na presto obeležio i heraldičkim putem, knez Mihailo je odmah na početku svoje druge vlade izveo grb Kneževine Srbije. Grb Kneževine Srbije se sastajao od Srpskog štita koji je okružen s desne strane vencem od hrastove a s leve od maslinove grane, sve zakriljeno kneževskim plaštom sa krunom na vrhu. Knez Mihailo je u vertikalni krak krsta, dodao mač, a u horizontalni krak godine Kosovske bitke (1389) s leve, i Drugog ustanka (1815) s desne strane. Ispod štita je traka sa devizom "Tempus et meum jus".

Umesto venca je kao simbol "restauracije Obrenovića" postavljena zmija, sa krunom na glavi, koja sebe grize za rep - uroboros. To je stari simbol sa mnogostrukim značenjem; "Moj kraj je moj početak", predstavlja obnavljanje, večni ciklus, ciklično vreme, bezgraničnost prostora, istinu i spoznaju ujedno, a u alhemijskoj tradiciji: neiskupljenu moć prirode, latentnu moć, neoblikovanu materiju, Opus cirkulare hemijskih supstanci u hermetičkom sudu, itd. (Jean Campbell Cooper; An Illustrated Encyclopaedia of Traditional Symbols, Thames and Hudson Ltd., London 1978).

* * *

Glas Javnosti, nedelja, 21.09.2003. godine

Srpski Romeo

Kragujevac - Renovirani konak kneza Mihaila, jedinog Obrenovića rodjenog u Kragujevcu, otvoren je za javnost nakon više decenija, na 180. godišnjicu njegovog rodjenja. U konaku će, pored autentičnog odlivka poprsja kneza Mihaila, prema radu poznatog firentinskog vajara toga doba Enrika Pjace, biti jedna od najlepših postavki na Balkanu, slikarstva 19. veka srpskih i evropskih majstora.

Narodni muzej u Kragujevcu je, ovom prilikom, otkrio i dokument od izuzetne vrednosti koji je slučajno pronadjen u jednoj urušenoj somborskoj kući. Reč je o notnom zapisu za klavir Alojza Kalauza na pesmu kneza Mihaila "Što se bore misli moje". To je autentični dokument na 18 strana, partitura sa posvetom, štampan u Beču na francuskom jeziku. Posveta je upućena Kleopatri Karadjordjević, rodjenoj sestri Petra I Karadjordjevića, za rodjendan. Ovaj dokument pobio je ranije tvrdnje da je Mihailo pesmu napisao za Anku Obrenović ili njegovu sestričinu Katarinu, kojom je hteo da se oženi nakon razvoda sa kneginjom Julijom.

* * *

Pesma je prvi put javno izvedena na proslavi Svetih Ćirila i Metodija 09. marta 1861. u sali kod "Šperla" u Beču.

Što se bore misli moje

Što se bore misli moje
Iskustvo mi ćutat veli -
Bež'te sada vi oboje,
Nek mi srci govori!

Prvi pogled oka tvoga,
Sjajnom suncu podoban,
Plenio je srce moje,
Učinio robom ga!

Da te ljubim, o jedina,
Celom svetu kazaću,
Sam' od tebe, o premila
Tajnu ovu sakriću!

Tebi ljubav javit ne smem
Jer tvoj biti ne mogu;
A da budeš s drugim sretna
Moliću se ja Bogu.

Najmladi sin Karadjordja i Jelene, Aleksandar, rodjen je u Topoli 11. oktobra 1806. Oženio se 1830. godine Persidom, ćerkom vojvode Jevrema Nenadovića. Imali su devetoro dece: ćerke Poleksiju, Kleopatru, Jelenu i Jelisavetu, i sinove Aleksija, Svetozara, Andreja, Petra (budućeg kralja) i Arsena.
Kleopatra se udala u poznatu srpsku porodicu za Milana sina najpoznatijeg ustavobraniteljskog prvaka, Avrama Petronijevića. Svadba je upamćena po sjajnom balu na dvoru, a sačuvan je i protokol venčanja i veselja u dvoru ali brak nije dugo trajao, budući da je mlada umrla iste godine (1855) u Beču, gde je pošla da traži sebi leka. Tuga koju neizlečiva bolest ostavlja na licu primećuje se na slici Uroša Kneževića. Neutešna majka podigla je u Nemanikućama česmu u vidu zadužbinskog spomena na ranu umrlu kćer. Milan Petronijević bio je hajdelburški i pariski student, potom naš diplomatski predstavnik u Carigradu, Bukureštu i Berlinu.

29. maja 1869. u Košutnjaku je ubijen knez Mihailo, dok se u svojim kočijama vozio. Pored njega su sedele Anka Konstantinović, njegova sestra od strica i njena ćerka Katarina. Anka Konstantinović je poginula dok je telom štitila kneza. Poslednje reči kneza Mihaila Obrenovića su bile na francuskom i glasile su "Dakle, istina je".

Srpski narod je podigao u centru prestonice spomenik knezu Mihailu na kome su s dve strane zabeležena imena gradova: Beograd, Smederevo, Kladovo, Soko, Užice i Šabac. Gradove koje je knez dobio za Srbiju. Na začelju je napisano: "Knezu Mihailu M. Obrenoviću III. Blagodarna Srbija".

P.S. Da li je bio srpski Romeo ili Antonije?

Stižu me sećanja? - da/ne

2006-04-04T08:37:00.000+02:00

Preteruj. Preteruj. I hoću još i hoću nešto novo i jurim kao lud i samo da stignem da doživim više i jače i bolje. Osećam se kao olimpijac, a baklja je davno zapaljena i mora da gori. Discipline nepoznate. Pobednik ponekad znan. Rastrzan izmedju sebe i sebe izmedju napred i nazad. Most postoji sam do dokle samo do sutra a ponekad i put negde vodi. Zagrljaj. Osmeh. Pogled. Možda je to samo dovoljno.

Noć, manje dan. Dim, manje vazduh. Glupost, manje znanje. Bedak, manje smeh. Fantazije, manje realnost. Nekako je manje postalo bitnije, valjda ga zato i ima manje.
Noć već zalazi duboko, i želim da krenem kući. Ali ala umesto pozdrava mi kaže da ću ipak ostati mali i tu me malo zamisli. Hm, mali. Hej, mali. Ohoho, mali. Sujeta počinje, kočnica popušta. Ma ko mali. Ma ko glup daj da obaramo ruku. Ma, navuci kevu na tu foru. Igraj se života, skupljaj sličice, doživljavaj više od drugih i beži od sećanja. Beži od sećanja. Gubitnik. Znam i ja malo popularne psihologije, ničim izazvan hej, čista projekcija. Zašto me je pomerio. Nepravda. Etiketiranje. Licej poroka. Odakle tebi pravo da mi budeš ćale.
Na regrutaciji su mi rekli da imam sportsko srce. Ok. Malo zanesen, ali još uvek na nogama. Malo sam izsrčanio. Nirvana, lebdim u izmaglici sećanja. Ničega previše, ničega premalo. Lagano tipkam, tečem. Ja sam izvor. Ja sam potok. Ja sam reka. Ja sam trava. Ja sam polje. Ja sam cveće. Ja sam prostor. Mir. Želim samo svoj mir i jedan mio glas koji će me pratiti. Koji ću moći slušati i kad mi kaže nešto teško. Mali lepi glasić, koji će me milovati. Nije bitno šta će reći već da dolazi iz srca iz izvora koji je čist. Želim da je poljubim da poletimo da je udahnem i da se moj glas spoji sa njenim u beskraju. Hoću da zatvorim oči i da mi priča o nama o meni o svojim željama i snovima o svemu i da samo ćuti. Preko usana iz grla a stvoren u telu koje buja i pupi. Glava bubri. Sve je tako zrelo.
Želim stvarnu i iskrenu. O tome samo andjeli mogu da naslute. Daj i daću. Budi i biću. Sipaj i piću. Želi i mreću.

Sutra će i danas biti juče

2006-04-03T13:41:00.000+02:00

Sestra starija - pizdarija, drugar iz D.M. Skup kod slavljenika i izlazak. Tajna o crvenom tepihu i poklon prvi za rodjendan. Živa svirka, sve i svašta. Mala šmizla koja i da prodje pored prave cice ne bi znala da je prošla. Memla i pećina počinje da se puni zvukom. Rusi uvek pale sa ritmom. Konfuzija svuda, Konfučije nigde. Na redu je i drugi poklon za slavljenika. Pesma svuda, sevdah tulum a ustvari svi smo fensi-šmensi i potpuno under. He, he mora da je neka šala, ali njet harašo. Ruka pod majcu, ali okrenut ledjima ali inkognito dok puca cela sala. Umor i kad će kraj, jer brate-keva zove retko pa moramo da je ispoštujemo. Još još još, čak je i Emina bila brza uz performans zaljubljenog. Baca se u zagrljaj i kao uspeo sam i kao gde je cveće i kao ajmo više odavde jer lepše je i na Ibarskoj. I opet under i srpski bedak, Rusi u Parizu a čovek u Riju. Najzad polazak al za kraj još par rakija jer koja je doza dovoljna. Spoj sa svešću i ipak gajba. Spavao sam popodne kao u smislu imam bonus jer mi ostaje još dva sata do posla.

Alarm 1. Alarm 2. Telefon 1. Dodji na posao na vreme jer moram da se sredim. Hoću. Telefon 2. Ludaku, gde si ti. Ali,... Dezmond. Rekord oboren i odmah uključen na net. Još par sati i sledi zvanična proslava. Mozak funkcioniše ali telo malo trne. Hologram se s vremena na vreme malo muti, opšta slika OK.

2006-03-31T16:47:00.000+02:00