Ovo nije pomoć - Ja pa Ja

Da, da to sam ja Veliki Car svih Careva.
Odlučih da Vam se obratim i pokažem malo samilosti prema svom dobrom narodu.
Navešću Vam par priča iz kasabe, a Vi se (s)nadjite.

1) Svi Vi što maštate o sreći, uhvatite se u kolo vrzino. Vrzino kolo je sastavljeno iz dva kruga. Jedan se nalazi u okviru drugog. U jednom krugu se ljudi vrte na levu stranu, a u drugom na desnu. Možeš da predješ iz jednog u drugi krug, ali ne možeš van njih. Zašto? Zato što igranka ne sme da prestane.

2) Došao čovek iz inostranstva na odmor.
Pita ga prijatelj: "Kako ti se čini, prijatelju".
Kaže mu ovaj:"Teško je, teško je, druže moj".
"Lepo sam ti pričao da ostaneš, može i ovde dobro da se živi", reče prvi.
"Mislio sam, teško je ovde, Druže moj".

3) Zove prijatelj prijatelja na posao, javlja se kolega pa ga sve interesuje ko zove, odakle zove, zašto zove i tako neka pitanja - koja smetaju našem čoveku. Pošto je ispitivač bio uporan koja je poruka, na kraju pozivač ostavi poruku: "Reci mu da je poručio ujak, da ne dolazi stric!".

Ova je priča o malom selu na srednjem toku Nila, koje je maltretirao albino aligator od milošte nazvan Beli. Ovo je isto priča o Hadžibu mladjem, zvanom samo Hadžiba. I ovo je priča o junaku svih junaka, o velikom i samo jednom rodjenom heroju svih heroja - Hadžbabi iz Donjeg Vakufa.
Albino aligator ili Beli je bio čudovište od svojih 30-tak metara. Taj je jeo šta je hteo. Mučio je meštane srednjeg toka Nila godinama. Žene više nisu mogle da peru veš i sudove, muškarci da love ribu a deci je bilo najstrože zabranjeno da se kupaju i igraju na obalama srednjeg toka Nila.
Mnogi junaci iz sela, okolnih sela i okolnih zemalja su se upuštali u borbu sa ovom zveri. Ali, avaj. Svi bejahu očas posla pojedeni i raskomadani. Beli je neprikosnoveno vladao ovom zemljom.
Jednog lepog letnjeg dana kad je bila nedelja, skupiše se mudre stare glave i donesoše odluku. Izabraše Hadžiba da ode u daleku zemlju i u mestu Donji Vakuf nadje Hadžbabu. Jedino je Hadžbaba mogao da ih reši strašnih muka.
Čim je Hadžiba čuo da je on izabran, odmah je uzeo parče hleba, malo soli i mešinu sa vodom. O pojas zadenuo jatagan i uzjahao Crnog Arapina. Jedinog konja koji ostade u selu. Danima nije stajao, jahao je i noću i danju. Morao je što pre naći Hadžbabu. Posle sedam dana i šest noći ugleda obrise Donjeg Vakufa. Dok je sjahavao upita dobre ljude da li je tu heroj nad herojima Veliki Hadžbaba. Oni mu rekoše da je pre par dana otišao u lov na medvede i tigrove, ali ne znaju kada će doći. "Zna on tako mesecima da se zanese sa zverima", rekoše mu meštani i vratiše se svojim poslovima. Sede tužni Hadžiba i zamisli se šta mu je činiti. "Moram ga sačekati. Samo živ da se vrati", kaza sebi. Tu ga uhvati san, te on zaspi i usni san kako pliva srednjim tokom Nila, bezbrižan sav.
Probudiše ga usklici i povici seljana. Pridiže se i pogleda. Nije moga da veruje. Zatvori oči i opet pogleda. Ista scena. Ogromni, nestvarno ogromni čovek obavijen kožom ulazio je u selo. Svi su ga dodirivali i pozdravljali. Duge, zamršene kose. Mišica koje su snažno nosile svaka po tri medveda. Oko vrata mu sedam tigrova. Za pojasom devet srndaća, a na ledjima devetnaest divljih svinja. Za sobom vukao je brdo zečeva, jarebica, vukova i lisica. A osmehom koji pleni pozdravljao je sve prisutne.
"Ajde, ajde uzimajte. Biće hrane za nedelju dana", reče Hadžbaba a zubi mu se zasijaše neverovatnom belinom.
Hadžbaba pobaca svo meso i laganim korakom pridje Hadžibi. "Reci prijatelju. Čujem tražiš me. Kojim dobrom", uz lagani pljusak po ledjima uz neverovano beli osmeh reče Hadžbaba. Hadžiba se zanese, ali ostade na nogama.
"E, da je dobrom, moj dobri Hadžbaba. Muka nas je snašla. Velika muka", odgovori mu Hadžiba.
Namršti se Hadžbaba tako da se oblaci očas posla navukoše i nestade sunca i reče "Pričaj. Slušam. Ali prvo dodji da pojedemo nešto"
Uz hranu, piće i lagano pucketanje vatre, pričaše oni. Hadžbaba ga je mirno slušao i na posletku reče, "Čim zora svane ti kreni kući. Biću tamo za pet dana".
"Ali to je nemoguće, pa meni je trebalo sedam dana, moj dobri Hadžbaba", reče Hadžiba.
"Znam, znam, ali moram da svratim do tetaka u Gornji Vakuf, na tri dana. Tako da ću da te stignem. Veruj mi, znam šta pričam" reče Hadžbaba. I stvarno se desi tako.
Kod gornjeg toka Nila. Sretoše se i zajedno dodjoše do sela. Kada su ih videli, seljaci bejahu toliko srećni da su skakali i poskakivali uz vrisku i pesmu. Znali su svi da im je mukama došao kraj.
Veselje je trajalo duboko u noć. Ujutru ustade Hadžbaba i reče Hadžibi, "Slušaj me. Treba mi nekoliko stvari. Jel možeš da mi nadješ ovo" i pruži mu papirić na kome je bio spisak. Na spisku je pisalo:

Spisak stvari potrebnih da ulovim albino aligatora, zvanog Beli:
1 - Čamac
1 - Jabuka
1 - Slamnati šešir
1 - Algoritamske tablice
1 - Dvogled
1 - Kutija za šibice
1 - Malo kanapa

Sede Hadžbaba u čamac uze jabuku i u slast je pojede. Nakrivi slamnati šešir i stavi logoritamske tablice naopačke preko lica. I napravi se da spava. Vreme je prolazilo ali Belog nije bilo. Odjednom izroni i kao neman se ustremi na čamac sa Hadžbabom. I pred sam tren da ga proguta ugleda logoritamske tablice. Zastade. Uze ih i uskoči u čamac. Krenuo je da ih čita. Pošto svi znamo koliko je to zanimljivo štivo. Uhvati ga san, te on zaspa. Tada, Hadžbaba uze dvogled okrete ga tako da je gledao u Belog kroz velika sočiva. I gle čuda. Čudovište od 30-tak metara, postade tako sićušno, da ga Hadžbaba uhvati sa dva prsta i stavi u kutiju za šibice. Brzo dohvati kanap i čvrsto veza kutiju za šibice.
Vrati se u selo i dade im kutiju za šibice vezanu kanapom u kome bejaše Beli i reče: "Ovde je Beli, Vaš neprijatelj. Napravite mali hram za njega. I sećajte se njegovih dela i zlodela. I nikada nemojte da Vam padne napamet da ga pustite". I ode Hadžbaba.
Prolaziše godine i godine. Onda dodjoše demokratske promene i narod na referendumu odluči da je potpuna besmislica da se veruje u ovakvu glupost o tamo nekom Belom.
Naslednici Hadžiba se pokupiše i odoše negde daleko.
Narod uze i poseče kanap.
Svi se poželeše Hadžbabe.