Dobar je Bog!!!
Hvala svim ženama u mom dosadašnjem životu, jer da njih nema ne bih bio tako dobar.Hvala mojoj biološkoj majci, što me je rodila.
Hvala mojoj staroj majci, majčinoj majci, što me je odgajila i sa svetom spojila. Brat i ja je od malena zovemo Baby, zato što brzina koju ona ima u telu i mozgu se graniči sa nenormalnim. Ove godine je napunila 90. godina i dalje je sve interesuje i sve zna, od sporta do politike, od pijace do diplomatije. Uvek problem, uvek paranoja a u isto vreme srce širom otvoreno. Retko zagrljaj, dodir ponekad, ali ljubav treperi svuda. Doručak uvek topao i čeka, molitva ujutru i uveče. Slava se uvek slavila. Pop dolazio. Sreda i petak post. Vernik da, fanatik nikad. Hrišćanin.
Hrvatska. Brač. Početak 80-tih. Baby i ja. Prelazili smo kilometre peške. Barem je meni tada to tako izgledalo. Restoran je od smeštaja bio udaljen večnost u levo. Plaža je bila udaljena od smeštaja večnost u desno. Svaki dan relacija: doručak - soba - plaža - soba - ručak - soba - plaža - soba - večera - soba. Do plaže se išlo kroz vinograde i čistinu. A kad zvezda zapeče, baš lepo - nema šta. Do restorana kroz grad putem koji vijuga malo dole malo gore a sve po 45 stepeni. Ma, odmor idealan da pošalješ debelo dete i srčanog bolesnika i asmatičara. Ali lagan ritam, dosta vitamina i kroz priču sve brzo prodje.
Nikad mi niko nije pričao ništa protiv, rimokatoličke crkve ali sam uvek osećao neki zazor od njihovih svetaca i dela zemaljske administracije koje oni pokrivaju. Ne znam zašto ali isto kao što sam od malena bio ubedjen i da je FK Crvena zvezda locirana u Zagrebu. Valjda zbog neke navijačke politike koja je uvek delila na dve strane ceo život, povinovao sam se toku medija čak i ja tako mali.
U sobi gde smo spavali slike svetaca, kandila. Neka težina u vazduhu kao da će svaki čas da skoče i da me isprepadaju. Nisam se plašio već sam se osećao malo neprijatno. Ona je osećala to. Naše ikone su bile nekako milije, toplije imale su karakter. Dušu. Što je najvažnije nije ih bilo gde god se okreneš. Mislim, nije se preterivalo.
Vraćajući se jednog dana sa ručka, našli smo se pored katedrale. Zastali smo. Dogadjaj koji je usledio nagnao me je da dosta razmišljam posle, ali evo i sad posle toliko godina.
Sine, nisam dugo bila u crkvi. Ja bih ušla da se pomolim. Da li si nekad bio u katoličkom hramu?
Vau, Baby, moja Baby hoće da udje u tu crkvu. Ma, da li je moguće. Ma, šta se ovde dešava.
Kako to Baby ti da se ovde moliš. Zar mi nismo pravoslavci?
Jesmo, sine. Samo znaj da Gospod nije samo naš. On je u svakom hramu i svakom dobrom čoveku. Samo kuće mogu biti različite. Dodji da vidiš kako izgleda ova njegova kuća.
Ostale žene su od tada vrlo često govorile da sam ja dobar čovek, ali sam ja znao da je dobrota počela da se pomera davnih 80-tih na Braču.
posted by fearless worker godlike @ 10:32 AM
8 Comments:
Razbi me ovim... prvo zbog Braca. Godinama smo tamo letovale mama i ja. Otac je oduvek bojkotovao leto, a nas dve bi smo bas tako, kroz one vinograde i sumarke, spustale se ka moru iz nasih sobica koje su kao po defaultu bile na nekom brdu. Belina od sunca, belina od zidova kuca i asfalta, od grobnica. Secam se da je groblje bilo jedne godine odmah tu pored. Skroz drugacije od onog sto sam do tada mogla da vidim kod nas. Nekakav red, kipovi i narocito heruvimi... zajednicke grobnice sa prozorcicima. U meni od svega tog izmesan osecaj tihe jeze i odusevljenosti, jer mi je valjda zbog tih prozora njihovo groblje vise ulivalo veru u nekakav ponovni zivot, sta ja znam... Sutivan - osemdesete, pa redom...81, 82...
A drugo, u vezi tog baby-nog 'bog je u svakoj kuci', i meni je to usadjeno od strane moje majke. Tek kasnije sam shvatila da u porodicama u kojima je bilo godinama, decenijama u nazad, puno patnje, tragicnog i bola, vremenom sav taj bol pretvori se u nenadmasnu moc oprastanja, razumevanja svakog pa i najbednijeg coveka na ovom svetu i moc da se u svakome vidi zrno dobrog. A to je moc, jer kao takav uvek ces uspeti da mu ih makar na sekund probudis. Njihovo je posle sta ce s tim. Zlo je samo fasada ranjene dobrote.
sanja 1: groblja sam toliko dugo izbegavao i bežao, kao da ću tako pobeći od neizbežnog, a onda sam tek shvatio njihovu lepotu. Čitave kulture vekovi dešavanja. Lepo je zemunsko pored Gardoša.
sanja 2: trpljen - spašen
samo mnogo je teško, mnogo je nekad teško. Jer u svim tim trenucima boriš se sa samim sobom, boriš se sa zemaljskim - koje je toliko blizu lošim legionarima.
Uvek sam težio da dam srce, skroz otvoreno i to žestoko plaćao, ali veruj mi nikad mi nije bilo žao. Teško, mnogo teško ali nikad žao. Jer to sam ja i to ću uvek biti ja. Koliko god tvrdoglavo ali kad se plam rasplamsa nema doziranja. Mnogo. Jako. Snažno. Puno. Sve. Pa ko živ.
Jedino je greška što mnogi nisu navikli na toliki izliv osećanja, pa jednostavno pobegnu. I bolje jer nisu pravi. Možda budu ali tada nisu bili.
Kasnije, kažu uvek ću te pamtiti. Normalno jer volim da žestoko prolazim i celog dajem. Sebično. Vrlo sebično. Ali svoj trip proživim potpuno.
Svest mi vrati drug koji na kraju uvek kaže "Dok te ne zaboli ne možeš da shvatiš"
I tako kao shvatim
leeepa ti prica...
i komentari vam posle ozbiljni,a meni rano za to :))
ipak,sam vas oboje s'uzivanjem iscitala :)
svasta sam nesto htela da kazem, ali posle ovih vasih komentara cu samo da cutim i budem srecna jer postoje ljudi ko vi. umal da me rasplacete sad, sram vas bilo :)
Ne znam... oduvek sam imao osećaj neprijatne težine kad god uđem u neki hram. prvo sam mislio da je to zbog mog ne-hrišćanskog porekla, ali meni je jednako loše bilo da sam u crkvi, sinagogi.... u džamiji nisam bio ali verujem da ni tu ne bi bilo ništa drugačije.
lepa prica....
Hvala
Post a Comment
<< Home