4. pomoć - D(r)ama

Možda je moj najveći problem bilo pogrešno otvaranje.
Moj Damin Gambit.
Pešakom sam se otvarao pred Damom - d2d4.
A onda je mogao da usledi bilo koji potez.
Na kraju je bilo pobeda, remija ali i poraza.
Početak sulud. Sredina zanimljiva. Kraj je bio najbolji. Uvek hazard.
Kada sam igrao na vreme retko sam gubio. Smišljenost i kalkulacija su mi bili strani. Igra sa zadrškom je bila za slabiće. Direktan udar. Pešak probija tablu i otvara sve. To je ono što me je palilo.
- Nemoj, brate sve karte na sto da bacaš, pričali su mi. Ali nikad nisam slušao. Kada sam imao poker kečeva to nisam mogao da izblefiram i da dignem ulog. Prenemaganje je za šmizle. Za stolom je bilo drugačije. Bilo je fatalnih partija. Kao što i sama pesma kaže. Boleo me je žar.
Kada usavršim ovo otvaranje, znaj, nazvaću ga po Tebi.
Da li je bitno ko igra prvi? Sa crnima sam igrao vrlo tešku blokadu. Dosta jak bunker koji je uvek pucao. Beli su mi bili tako lepršavi i poletni. To su bili prolećni meseci. Jedan vihor života. Kao beli sam bio baš nešto blesav i ponesen. O crnom neću ni da mislim. Tada sam zavijao druge, a ovako sam mogao samo sebe.
Nikad nisam rušio tablu, kada sam gubio. Uvek bih pružio ruku, jer sam cenio svoje partnere. Ceneći njih shvatao sam bolje sebe. U svakom druženju postoji korist. Samo ovu reč nikako ne treba gledati u negativnom ali ni u pozitivnom kontekstu. Postoje razlozi i njih moramo da smo svesni ili počinjemo da zavaravamo prvo sebe. Tako se to desilo tog popodneva. Izašao sam iz svoje kabine. Stari parobrod se ljuljao kroz talase Misisipija. Ogrnuo sam svoje beličasti sako i povukao dim dobre kubanske cigare. Dim se probijao kroz obod šešira i razlivao u tragu koji smo ostavljali u vodi. Malo niže je sedeo mali. Seo sam i on je krenuo da usijava crno-bele zumbane cipele. Dosta su me koštale. Kupio sam ih pre mesec dana u SaN Francisku. Voleo sam da je sve ručno uradjeno, baš po meri. Cena me nije zanimala. Sunce je zalazilo ali se sparina još uvek vukla po palubi. Uzeh špricer. Bolje je.
Odjednom panika. Brod je krenuo da se zanosi. Vrisak i cika.
- Gde je kapetan? Nema kapetana? Upomoć!!!
Dakle, ne mogu da verujem. Baš sada. Baš kada sam mislio da malo odmorim.
- Ok, narode. Sve je, ok. Bez brige. Sve je pod kontrolom. Tu sam.
Uvek kada pokušam da se malo odmorim, počnu da histerišu. Sem kada spavaju, tada im je svejedno.
Uzeh kormilo i usmerih ga u veliko narandžasto sunce koje nam je stajalo na putu i polako izmicalo u daljini horizonta.