3. pomoć - Slatka si, Znaš

Grafiti.
Cveće.
Serenada.
Dubio na glavi.
Uvek sam znao da ću moći više - dalje - bolje. Shvatao sam ljubav kao i moto "važno je učestvovati a ne pobediti".
Ja sam uvek na kraju bio pobednik.
Motiv je bio bitan i kad je iskren, to je to.
Pitao sam se, često - Da li to radim zbog sebe ili zbog njih?
Odgovor je bio uvek dvostruko pozitivan.

Taj trenutak. Taj adrenalin. To je moja pumpa. Moj izvor.
Zatvorim oči i zapamtim sve u tom trenutku. Samo škljocnem očima, mozgom, srcem, dušom i upijem sve. A onda kad mi je teško otvorim te male bočice, ali samo malo, jer kada grunu emocije, teško je odoleti.
Bilo je svedoka, a i nije bilo nikoga. Samo ja. Nisam baš težio publici. Ali moram priznati da ste svi Vi sada publika, ali i svedoci i aktivni učesnici, još jednog mog naboja.
Možda, sam grešio jer nisam bio PMŠS. U porodici je postajala izražena demokratija, prema religiji, željama i polovima. Sve je bilo dozvoljeno u granicama dobrog ukusa. Žena se cenila i poštovala. Ona je bila nadahnuće i cilj. Majka, sestra, tetka, strina, ujna, komšinica, kasirka, seljanka - one su bile uvek nešto posebno. Pred muškim delom rodbine i populacije, moglo je i da se psuje i da se zafrkava i da se bude malo bahat, ali matrijarhat niko nije smeo da pomeri. Zapravo, kao Crnogorac, Srbin, Ličanin i Kosovar nisam mogao ni drugačije da budem vaspitan.
Žena je stub doma. Ona je naš drugi obraz i mi smo njen drugi obraz. Kad shvatiš da čovek mora da ima čest i čast. Kad shvatiš da je čojstvo veće od junaštva. Počinješ da bivaš čovek. Ali tada počinješ i da patiš, jer zver ne može da plače.
Valjda je problem u jednakosti, koje mnoge neće da prihvate a hoće. Ako smo jednaki onda neću biti PMŠS ili baš moram da bi zver našla žrtvu.
Ali ako mora da bude veštica, onda neka bude bleskasta i budalasta. Onda ćemo da se smejemo, kada bude bacala čini i slučajno me pretvori u nešto, ali slučajno.